Feminizam muškim stilom
Ako ste mislili da su dlake ispod pazuha neprijatan simbol feminizma, bojim se da će vam za avanture srednjoškolke Helen biti potreban malo jači stomak.
Da budem iskren, nemam pojma o čemu je Wetlands (lakše mi je da raspisujem engleski nego originalni nemački naziv). Da ga je režirala žena bio bih siguran da se radi o demonstraciji najuvrnutijeg i najduhovitijeg feminističkog stava. Ovako, s obzirom da ga je režirao David Wnendt, možda je i sve suprotno. Mislim, demonstracija najuvrnutijeg i najduhovitijeg anti-feminističkog stava.
U osnovi to je priča o odrastanju (sazrevanju) tinejdžerke Helen (mada je glumica Carla Juri čini barem deset godina starijom nego što bi trebalo da bude) koja je konflikt sa majkom sociopatom, opsesivno odanoj ličnoj higijeni, i potonjim razvodom roditelja razrešila tako što je postala najnehigijenskija cura na svetu. I to je blaga reč. Trljanje vagine po dasci najužasnijeg vecea na autobuskoj stanici njoj nije strano koliko ni stavljanje najogavnijih organskih stvari u usta. Sve u cilju dokazivanja toga da su mamina učenja bila pogrešna- prljavština nam ništa ne može. Tj neke druge stvari u stanju su da nam isprljaju dušu i pokvare život.
Nakon inicijalnog testiranja želudačnih kapaciteta gledalaca, David će nas u glavnu radnju svog filma uvesti nesrećnim slučajem- mala Helen, koja inače pati od hemeroida, slučajno će brijačem odseći deo svog čmara zbog čega će završiti u bolnici. Ležeći danima u bolničkom krevetu, koji ne želi da napusti, ona će čarobnobregovski reminiscirati svoj život i sve slabije odolevati mladom medicinskom bratu. A gledalac će imati priliku da izliva telesne tečnosti u još nekoliko pikantnih scena od kojih će nas jedna opet vratiti na Helenin čmar.
Helen je kao neka posthipsterska ultraodvaljena Pipi Duga Čarapa. Sve što ona radi jeste gadno, ali nije zlo i skoro nikada nije namerno usmereno da povredi bilo koga drugog, sem nje. Možda previše jednostavno sav taj antihigijenski cirkus stoji kao kontra-balans majčinoj hladnoći i sumnjivom očevom razumevanju. Wnendt uspeva da napravi simpatičnu junakinju, da razigra njen privatni svet, ali jednom kada sve to uspemo da progutamo, ono što ostaje je prilično tanko i ima ukus kao stotine stvari koje smo probali do sada. Pa čak i kontekstu toga da se ovde radi o (anti-)romantičnoj komediji u kojoj je "seljačko" ponašanje, ranije obično karakteristično za dečake, sada dato jednoj devojci. Rezultat je bljutnjikavo romantično isti.
SELEKTAH: 5/ 10
Ako ste mislili da su dlake ispod pazuha neprijatan simbol feminizma, bojim se da će vam za avanture srednjoškolke Helen biti potreban malo jači stomak.
Da budem iskren, nemam pojma o čemu je Wetlands (lakše mi je da raspisujem engleski nego originalni nemački naziv). Da ga je režirala žena bio bih siguran da se radi o demonstraciji najuvrnutijeg i najduhovitijeg feminističkog stava. Ovako, s obzirom da ga je režirao David Wnendt, možda je i sve suprotno. Mislim, demonstracija najuvrnutijeg i najduhovitijeg anti-feminističkog stava.
U osnovi to je priča o odrastanju (sazrevanju) tinejdžerke Helen (mada je glumica Carla Juri čini barem deset godina starijom nego što bi trebalo da bude) koja je konflikt sa majkom sociopatom, opsesivno odanoj ličnoj higijeni, i potonjim razvodom roditelja razrešila tako što je postala najnehigijenskija cura na svetu. I to je blaga reč. Trljanje vagine po dasci najužasnijeg vecea na autobuskoj stanici njoj nije strano koliko ni stavljanje najogavnijih organskih stvari u usta. Sve u cilju dokazivanja toga da su mamina učenja bila pogrešna- prljavština nam ništa ne može. Tj neke druge stvari u stanju su da nam isprljaju dušu i pokvare život.
Nakon inicijalnog testiranja želudačnih kapaciteta gledalaca, David će nas u glavnu radnju svog filma uvesti nesrećnim slučajem- mala Helen, koja inače pati od hemeroida, slučajno će brijačem odseći deo svog čmara zbog čega će završiti u bolnici. Ležeći danima u bolničkom krevetu, koji ne želi da napusti, ona će čarobnobregovski reminiscirati svoj život i sve slabije odolevati mladom medicinskom bratu. A gledalac će imati priliku da izliva telesne tečnosti u još nekoliko pikantnih scena od kojih će nas jedna opet vratiti na Helenin čmar.
Helen je kao neka posthipsterska ultraodvaljena Pipi Duga Čarapa. Sve što ona radi jeste gadno, ali nije zlo i skoro nikada nije namerno usmereno da povredi bilo koga drugog, sem nje. Možda previše jednostavno sav taj antihigijenski cirkus stoji kao kontra-balans majčinoj hladnoći i sumnjivom očevom razumevanju. Wnendt uspeva da napravi simpatičnu junakinju, da razigra njen privatni svet, ali jednom kada sve to uspemo da progutamo, ono što ostaje je prilično tanko i ima ukus kao stotine stvari koje smo probali do sada. Pa čak i kontekstu toga da se ovde radi o (anti-)romantičnoj komediji u kojoj je "seljačko" ponašanje, ranije obično karakteristično za dečake, sada dato jednoj devojci. Rezultat je bljutnjikavo romantično isti.
SELEKTAH: 5/ 10
"Da ga je režirala žena.." - autorka knjige je Charlotte Roche, to je deo odgovora na pitanje "sta je sa ovim filmom?" :) http://en.wikipedia.org/wiki/Wetlands_%28novel%29
ReplyDeletePogledah ga do kraja najvise zbog Karle, mada ima neceg i u tom ~antihigijenskom stavu.