Čaša meda išće čašu žuči
Mislim da nije teško proniknuti u poprilični boksofis uspeh ovog filma u Americi (115m$). Radi se o manje-više sličnom filmu kakav je ove godine, daleko uspešnije, napravio Clint Eastwood sa American Sniper. Jedan američki vojnik mitologizuje se kroz svoja ratovanja, njegove muke su ono što treba da nas žari, a njegov povratak (sve sa celivanjem svete američke zemlje) je ono što nam greje srca i američke (su)građane odgovara od raspitivanja treba li 19394950 triliona dolara da bude u vojnom budžetu domovine.
Za razliku od Eastwoodovog filma, Unbroken Angeline Jolie (o njenom debiju pisao sam ovde) sav svoj potencijal crpi iz neverovatne biografije Louisa Zamperinija, Amerikanca italijanskog porekla, koji je na "Hitlerovoj" Olimpijadi 1936. bio najbrži američki olimpijac, da bi potom ratnu karijeru (ne)slavno završio kao zarobljenik u Japanu. Iako su scenario pisala braća Coen (u šta i dalje odbijam da poverujem), sve deluje kao da ga je pisala sama Angelina (u čiji scenaristički talenat nisam spreman da poverujem).
Film, nakon odskočne Olipijske daske (na kojoj Louis jeste trčao kao najbrži Amer, ali tek 6. ili 7. u ukupnom plasmanu), sve što mu se potom dešava jeste serija neveselih događaja. I njihovo nizanje predstavlja svu dramaturgiju ovog filma, a mislim da legitimim stoji svako raspitivanje o mazohističkom autorskom konceptu Joliejeve i/ili Coenovih. Samo dva puta ćemo videti Louisa kako leti u vojnom bombarderu i oba puta taj avion će se srušiti. Louis će potom sa dva drugara provesti neverovatnih mesec i po dana na otvorenom moru, umirući od gladi, žeđi i povremenih napada ajkula. Spas će stići u obliku japanskog ratnog broda, nakon čega Louis završava u zarobljeništvu u sličnom tretmanu kao Bowie u Merry Christmas, Mr Lawrence.
Jedno najebavanje zamenjuje sledeće sa još naturalističkije prikazanim posledicama, bez vidnog, barem meni, razvoja junaka ili konteksta u kome njegove muke stiču neki "viši smisao". Louis Zamperini (u ne toliko impresivnoj izvedbi, barem za njegove standarde, Jacka O'Connella) je jedan žilav momak. Ali iz toga ne možemo da iščitavamo da je on neki poseban soj patriote (uprkos mentalnim i fizičkim duelima sa psihopatskim japanskim "upravnikom" zatvora) ili da se radi o čoveku kome je ta žilavost bila samo ekstenzija neke životne filozofije. Ono malo upornosti s početka filma ide u prilog tome, ali Joliejeva ne pušta Louisa da živi van tih muka koje je "preživeo". Zbog toga, on ostaje dvodimenzionalan umesto da bude veći od života.
Epilog u kome vidimo da je Louis u nastavku života istrčao i maraton (kao najstariji maratonac ili tako nešto) ne uspeva da ga pretvori u ikonu Eastwoodovih razmera, ali običnom življu biće sasvim dovoljna da se ponosi zemljom koju "jedan takav čovek" deli sa njima. I tako i bi.
SELEKTAH: 3/ 10
Mislim da nije teško proniknuti u poprilični boksofis uspeh ovog filma u Americi (115m$). Radi se o manje-više sličnom filmu kakav je ove godine, daleko uspešnije, napravio Clint Eastwood sa American Sniper. Jedan američki vojnik mitologizuje se kroz svoja ratovanja, njegove muke su ono što treba da nas žari, a njegov povratak (sve sa celivanjem svete američke zemlje) je ono što nam greje srca i američke (su)građane odgovara od raspitivanja treba li 19394950 triliona dolara da bude u vojnom budžetu domovine.
Za razliku od Eastwoodovog filma, Unbroken Angeline Jolie (o njenom debiju pisao sam ovde) sav svoj potencijal crpi iz neverovatne biografije Louisa Zamperinija, Amerikanca italijanskog porekla, koji je na "Hitlerovoj" Olimpijadi 1936. bio najbrži američki olimpijac, da bi potom ratnu karijeru (ne)slavno završio kao zarobljenik u Japanu. Iako su scenario pisala braća Coen (u šta i dalje odbijam da poverujem), sve deluje kao da ga je pisala sama Angelina (u čiji scenaristički talenat nisam spreman da poverujem).
Film, nakon odskočne Olipijske daske (na kojoj Louis jeste trčao kao najbrži Amer, ali tek 6. ili 7. u ukupnom plasmanu), sve što mu se potom dešava jeste serija neveselih događaja. I njihovo nizanje predstavlja svu dramaturgiju ovog filma, a mislim da legitimim stoji svako raspitivanje o mazohističkom autorskom konceptu Joliejeve i/ili Coenovih. Samo dva puta ćemo videti Louisa kako leti u vojnom bombarderu i oba puta taj avion će se srušiti. Louis će potom sa dva drugara provesti neverovatnih mesec i po dana na otvorenom moru, umirući od gladi, žeđi i povremenih napada ajkula. Spas će stići u obliku japanskog ratnog broda, nakon čega Louis završava u zarobljeništvu u sličnom tretmanu kao Bowie u Merry Christmas, Mr Lawrence.
Jedno najebavanje zamenjuje sledeće sa još naturalističkije prikazanim posledicama, bez vidnog, barem meni, razvoja junaka ili konteksta u kome njegove muke stiču neki "viši smisao". Louis Zamperini (u ne toliko impresivnoj izvedbi, barem za njegove standarde, Jacka O'Connella) je jedan žilav momak. Ali iz toga ne možemo da iščitavamo da je on neki poseban soj patriote (uprkos mentalnim i fizičkim duelima sa psihopatskim japanskim "upravnikom" zatvora) ili da se radi o čoveku kome je ta žilavost bila samo ekstenzija neke životne filozofije. Ono malo upornosti s početka filma ide u prilog tome, ali Joliejeva ne pušta Louisa da živi van tih muka koje je "preživeo". Zbog toga, on ostaje dvodimenzionalan umesto da bude veći od života.
Epilog u kome vidimo da je Louis u nastavku života istrčao i maraton (kao najstariji maratonac ili tako nešto) ne uspeva da ga pretvori u ikonu Eastwoodovih razmera, ali običnom življu biće sasvim dovoljna da se ponosi zemljom koju "jedan takav čovek" deli sa njima. I tako i bi.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment