"Kids yelling 'Brainfeeder!' like punk rock at the jazz show"
O džezu umem da pišem još manje nego o hip hopu.
Najviše stvari o Kamasiju saznao sam iz jednog intervju-podkasta koji sam vam priližio ovde. Dečko je poreklom iz Eleja. U klasično je relaksiranom fazonu za jednog saksofonistu tipa "ne, nema nikakvog koncepta iza albuma, ne nema nikakvih posebnih tematskih celina na diskovima, svako koga sam pozvao odazvao se i onda mi je bilo glupo da odbacim bilo šta što smo zajedno napravili". Za slučaj da ne znate The Epic je, kao što rekoh, trenutno u opticaju kao trostruki disk i traje tek par minuta manje od 3 puna sata. Izašao je na etiketi Brainfeeder koju drži Flying Lotus (ima li nekoga ko posećuje ovaj sajt, a da ga to zanima, a da to ne zna?). Kamasi je svirao i na ovogodišnjem fenomenalnom albumu Kendricka Lamara, To Pimp A Butterfly, i negde ćete pročitati, možda i s pravom, da taj album svoj, "fridžezi" zvuk u najvećoj meri duguje baš Kamasiju i Thundercatu (istotakođe "brainfeederaš").
Spominje se Coltrane, Miles, Weather Report... Ali ja sam među tim imenima tek slučajni prolaznik.
Već sam objasnio u podkastu da je Brainfeeder jedna od etiketa čija izdanja moraju da prođu kroz moje uši iako se čak više od 80% u njih više nikada ne vrati. Pa je tako stigao i Kamasi, i to poprilično pre hvalospevnih 8.6 u Pitchforku. Čupavi Afro-Amerikanac stoji na omotu sa zmijom i saksofonom u ruci (tako da instrument deluje kao zmijina ekstenzija), i to ni manje, ni više nego ispred par planeta u nizu i kosmosom okolo (možda je jedna od njih i Sun Raov Saturn). Album traje tri sata. Ako mene pitate, tu sigurno nečeg ima.
(Funny thing: kada uvećate omot albuma videćete da ono što vam se možda učinilo kao zmija nije zmija već neka marama/ kaiš/ ornament na Kamasijevoj odori. To, naravno, ništa ne menja u mom doživljaju)
Nakon Matthewa Halsalla džez je postao rado viđen u mojoj spavaćoj sobi u minutima pred spavanje, tako da je Kamasi relativno brzo dobio svoj slot. Iako je ovo daleko žustrija i avanturističkija muzika od Halsalla, samo me je dvaput probudio usred noći. Možda čak i na istom mestu, negde pri kraju albuma. Pre toga, ono odslušano, zvučalo je kao nešto što me ne tera da se njime bavim "jer zaslužuje", kao i većina najboljih džez albuma kojih bih mogao da se prihvatim iz istorije žanra. Iako zvuči (već sada) toliko klasično, kao da je mogao biti napravljen bilo kada u poslednjih četrdesetak godina (kao i ja, uostalom), Kamasijev album, bez ikakvih "modernih" produkcijskih intervencija zvuči kao da je "iz 2015.", "za 2015." i sve godine nakon nje.
Možda ima nečega u Eleju (Kendricku, Lotusu, Brainfeederu, Thundercatu, Snoopu, Stones Throwu...). Možda sa rasnom netrpeljivošću koja malo, malo pa eksplodira negde po Americi (i uglavnom se obije nekom crncu o glavu) počinje da se razvija prirodna potreba za vremenima kada je crnački pokret bio aktivan i radikalan, pa i muzikom tog perioda. Samo nagađam. I pitam se- od kuda onda u celoj toj priči mi belci, naročito iz Srbije, naročito hipsterske provinijencije (tj "yuckiji")? Ili je naša moć da "salonizujemo" svaku "organsku pojavu" supermoćna. Sumnjam da je (i) ovo poslednje u pitanju.
A možda se čitav svet uželeo da vlada džez. Da vlada nešto što ne ume da dejstvuje "pop silama", da se prikazuje, modira, tračari na načine viđene do sada. Već traži i poseduje neki "kul" u svojoj egzistenciji. Najviše, jer taj "kul" živi i u njegovoj duši.
Neki od nas bi da tako budu "kul". Van socijalnih mreža. Bez najava, planova, "živog prenosa", komentara i mišljenja.
Nije to lako. Otuda džez. I potreba za njim u nas "modernih".
Kamasi nas tri sata ne ostavlja na miru i pruža nam jedinstvenu priliku da budemo ostavljeni na miru.
Svaka od prve tri teme traju preko 12 minuta. Prva od njih, Change The Guard, mom nejakom uhu zvuči kao da je pokradena iz nekog trilera iz šezdesetih, jednog od onih koji je stigao da se uroni u hipi eru. Paul Thomas Anderson je na tri sata od toga da više nikada ne angažuje malog rejdioheda. Askim je prigušeniji, ali se horski glasovi i dalje motaju kao po saundtraku. Isabelle smiruje. Svi džez klišei dolaze u obzir. Sem onoga da posle ove stvari može i neki Red House Painters.
I sad sve to ide, nekad življe, luđe, brže, još brže, gradska vreva. I onda predahne, kao u The Rhythm Changes, u kojoj vokalnio gostuje Patrice Quinn, a sve malčice odiše istim onim vajbom kao ono druženje 4Hero sa Minnie Riperton. Ili dobre partije bilo koje Gillesove emisije. Barem za moje nejako uvo.
Isto važi i za Henrietta Our Hero. Ili barem prvih par minuta.
No vokalna čuda čekaju vas u Malcolm's Theme u kojoj ćete imati utisak da se Terry Callier povampirio!
I sve nekako zvuči sveže. I pitko. I možda bi trebalo da pomalo krivimo Godspeed You Black Emperor! i njima slične zvezde Constellation etikete što Kamasija dočekujemo sa toliko spontanosti. Nije da on gradi zvučne kule i igra se igre prestola svojom muzikom, ali formatski postrok je dosta učinio za mlade belce da razumeju džez. Ili naviknu uvo. Ili neko među vama oće da se baci kamenom i da kaže da se varam?
The Epic odlično vozi i uprkos kilometraži nije dosadan i ne zapinje skoro nigde. Kamasi kaže da se nije bavio mnogo redosledom i ta bućkurišnost možda pasuje "modernom" dobu, ide uz naš neizmerljivi "attention span". The Epic nas voza kao da smo u čamcu u nekom vodenom parku, gde se posle nekoliko desetina metara menja program, raste uzbuđenje ili tenzija, ili nastupi milina bonace.
Jedan od albuma godine. Baš zato što to nikada ne bih očekivao od njega.
SELEKTAH: 9plus/ 10
O džezu umem da pišem još manje nego o hip hopu.
Najviše stvari o Kamasiju saznao sam iz jednog intervju-podkasta koji sam vam priližio ovde. Dečko je poreklom iz Eleja. U klasično je relaksiranom fazonu za jednog saksofonistu tipa "ne, nema nikakvog koncepta iza albuma, ne nema nikakvih posebnih tematskih celina na diskovima, svako koga sam pozvao odazvao se i onda mi je bilo glupo da odbacim bilo šta što smo zajedno napravili". Za slučaj da ne znate The Epic je, kao što rekoh, trenutno u opticaju kao trostruki disk i traje tek par minuta manje od 3 puna sata. Izašao je na etiketi Brainfeeder koju drži Flying Lotus (ima li nekoga ko posećuje ovaj sajt, a da ga to zanima, a da to ne zna?). Kamasi je svirao i na ovogodišnjem fenomenalnom albumu Kendricka Lamara, To Pimp A Butterfly, i negde ćete pročitati, možda i s pravom, da taj album svoj, "fridžezi" zvuk u najvećoj meri duguje baš Kamasiju i Thundercatu (istotakođe "brainfeederaš").
Spominje se Coltrane, Miles, Weather Report... Ali ja sam među tim imenima tek slučajni prolaznik.
Već sam objasnio u podkastu da je Brainfeeder jedna od etiketa čija izdanja moraju da prođu kroz moje uši iako se čak više od 80% u njih više nikada ne vrati. Pa je tako stigao i Kamasi, i to poprilično pre hvalospevnih 8.6 u Pitchforku. Čupavi Afro-Amerikanac stoji na omotu sa zmijom i saksofonom u ruci (tako da instrument deluje kao zmijina ekstenzija), i to ni manje, ni više nego ispred par planeta u nizu i kosmosom okolo (možda je jedna od njih i Sun Raov Saturn). Album traje tri sata. Ako mene pitate, tu sigurno nečeg ima.
(Funny thing: kada uvećate omot albuma videćete da ono što vam se možda učinilo kao zmija nije zmija već neka marama/ kaiš/ ornament na Kamasijevoj odori. To, naravno, ništa ne menja u mom doživljaju)
Nakon Matthewa Halsalla džez je postao rado viđen u mojoj spavaćoj sobi u minutima pred spavanje, tako da je Kamasi relativno brzo dobio svoj slot. Iako je ovo daleko žustrija i avanturističkija muzika od Halsalla, samo me je dvaput probudio usred noći. Možda čak i na istom mestu, negde pri kraju albuma. Pre toga, ono odslušano, zvučalo je kao nešto što me ne tera da se njime bavim "jer zaslužuje", kao i većina najboljih džez albuma kojih bih mogao da se prihvatim iz istorije žanra. Iako zvuči (već sada) toliko klasično, kao da je mogao biti napravljen bilo kada u poslednjih četrdesetak godina (kao i ja, uostalom), Kamasijev album, bez ikakvih "modernih" produkcijskih intervencija zvuči kao da je "iz 2015.", "za 2015." i sve godine nakon nje.
Možda ima nečega u Eleju (Kendricku, Lotusu, Brainfeederu, Thundercatu, Snoopu, Stones Throwu...). Možda sa rasnom netrpeljivošću koja malo, malo pa eksplodira negde po Americi (i uglavnom se obije nekom crncu o glavu) počinje da se razvija prirodna potreba za vremenima kada je crnački pokret bio aktivan i radikalan, pa i muzikom tog perioda. Samo nagađam. I pitam se- od kuda onda u celoj toj priči mi belci, naročito iz Srbije, naročito hipsterske provinijencije (tj "yuckiji")? Ili je naša moć da "salonizujemo" svaku "organsku pojavu" supermoćna. Sumnjam da je (i) ovo poslednje u pitanju.
A možda se čitav svet uželeo da vlada džez. Da vlada nešto što ne ume da dejstvuje "pop silama", da se prikazuje, modira, tračari na načine viđene do sada. Već traži i poseduje neki "kul" u svojoj egzistenciji. Najviše, jer taj "kul" živi i u njegovoj duši.
Neki od nas bi da tako budu "kul". Van socijalnih mreža. Bez najava, planova, "živog prenosa", komentara i mišljenja.
Nije to lako. Otuda džez. I potreba za njim u nas "modernih".
Kamasi nas tri sata ne ostavlja na miru i pruža nam jedinstvenu priliku da budemo ostavljeni na miru.
Svaka od prve tri teme traju preko 12 minuta. Prva od njih, Change The Guard, mom nejakom uhu zvuči kao da je pokradena iz nekog trilera iz šezdesetih, jednog od onih koji je stigao da se uroni u hipi eru. Paul Thomas Anderson je na tri sata od toga da više nikada ne angažuje malog rejdioheda. Askim je prigušeniji, ali se horski glasovi i dalje motaju kao po saundtraku. Isabelle smiruje. Svi džez klišei dolaze u obzir. Sem onoga da posle ove stvari može i neki Red House Painters.
I sad sve to ide, nekad življe, luđe, brže, još brže, gradska vreva. I onda predahne, kao u The Rhythm Changes, u kojoj vokalnio gostuje Patrice Quinn, a sve malčice odiše istim onim vajbom kao ono druženje 4Hero sa Minnie Riperton. Ili dobre partije bilo koje Gillesove emisije. Barem za moje nejako uvo.
Isto važi i za Henrietta Our Hero. Ili barem prvih par minuta.
No vokalna čuda čekaju vas u Malcolm's Theme u kojoj ćete imati utisak da se Terry Callier povampirio!
I sve nekako zvuči sveže. I pitko. I možda bi trebalo da pomalo krivimo Godspeed You Black Emperor! i njima slične zvezde Constellation etikete što Kamasija dočekujemo sa toliko spontanosti. Nije da on gradi zvučne kule i igra se igre prestola svojom muzikom, ali formatski postrok je dosta učinio za mlade belce da razumeju džez. Ili naviknu uvo. Ili neko među vama oće da se baci kamenom i da kaže da se varam?
The Epic odlično vozi i uprkos kilometraži nije dosadan i ne zapinje skoro nigde. Kamasi kaže da se nije bavio mnogo redosledom i ta bućkurišnost možda pasuje "modernom" dobu, ide uz naš neizmerljivi "attention span". The Epic nas voza kao da smo u čamcu u nekom vodenom parku, gde se posle nekoliko desetina metara menja program, raste uzbuđenje ili tenzija, ili nastupi milina bonace.
Jedan od albuma godine. Baš zato što to nikada ne bih očekivao od njega.
SELEKTAH: 9plus/ 10
kakav si yuckie....ne slušaš džez a odlepljuješ na pitchforkov džez...ccc
ReplyDeleteDarko
''Neki od nas bi da tako budu "kul". Van socijalnih mreža. Bez najava, planova, "živog prenosa", komentara i mišljenja.'' - ovo se najlakse postize time sto cete zapravo i biti van socijalnih mreza, najava, planova, komentara i misljenja. a jazz ce sam doci. ili nece.
ReplyDelete