Čini mi se da volim ovaj bend već dugo i da sam u nekakvoj obilnoj, ali nepriznatoj ljubavi sa svim njihovim albumima, kojima ni ne znam broja...
(A postoje tek dve godine i imaju tek dva albuma)
(A četiri godine pre toga su se zvali Lulu and the Lampshades. I imali par singlova)
(Možda zbog toga)
(Nije ni bitno. Moja ljubav se potvrđuje i uveća svaki put kada se sretnemo)
Indi devedesete. "Sladak ukus vapaja". Mogao bi da bude opis "indi devedesetih", ranih, kada su još postojale indi liste, a Nevermind nije. Ti ženski bendići niciali su tada oko svih gitara, kao pedale za gitaru. Ta praksa istopila se kako su u dekadi primat uzimali post-Radiohead/ Verve/ Oasis, a potom i post-Coldplay pojave. I to se proteglo u prve godine milenijuma. Sad nije tako. Imamo Warpaint i Landshapes (koji sjajno idu posle Warpaint, Suboto!). Imamo i druge sjajne ženske bendove, ali za bavljenje ovim albumom dovoljna su mi ova dva. Psihodelična i istih takvih emocija. Bogatog zvuka i raznolikih aranžmana, ali uvek podređeni istoj, sumornijoj atmosferi. I slatkom ukusu vapaja.
Čitam sada da su Lulu and the Lampshades postale Landshades nakon što im je pariski promoter korigovao ime na sličan način kao i Def Leppard. Ovaj tip "malera" nešto je što bih očekivao uz ženske indi bendove ranih devedesetih. Da im suknjica do kolena zapne za ekser u polusrušenoj garderobi.
Cure iz Warpaint i Lampshades (u kojima btw ima i jedan bata) nose pantalone. No pan intended (sic!).
Heyoon je, kao i njegov prethodnik Rambutan (iz 2013.), koga se ne sećam, ali ga pamtim kao album koji sam voleo da slušam i do skora, dok nije stigao novi, nisam želeo da izbrišem sa ajpoda. To je album čija je kičma melanholična, mladalačka, ženskasta, sinefilasta atmosfera, ali unutar koje se neprekidno dešavaju "probe" sa raznim osećanjima, raspoloženjima, ponekad i muzičkim žanrovima i stilovima, i uvek nekako u formi "prijatnog iznenađenja" i nečega što ne biste očekivali.
Prva pesma, Stay, počinje kao napad Sijuksica, a album završava na sasvim drugom kraju histerične skale, rapsodičnim postrokom. Kao i Warpaint, i uprkos muzičarenju, Landshapes uspevaju da ostanu intimne, da stvore utisak da ste se našli u njihovom privatnom raspakivanju. Nemam pojma o čemu pevaju, ali volim da mislim da su sto stvari ozbiljnije od pocepanih snova i zgužvanih simpatija. Ipak, pesme kao što je Moongee počinju kao mlađa sestra Sunn O))) i nisu ništa veselije potom. Kao 2.54 (znate njih?). A kad sam već spomenuo ove Londonke, onda moram i one druge, starije, "pretečice"- Miranda Sex Garden. Ima nečeg ranjivog i gotski dočaranog i kod Lampshades.
Ali Francois je seksi. I ove cure se ne stide da budu tužnjikave, pa seksi i flertovske. Jer žene. Mnogo bolje nego muškarci.
Kako odoleti.
A u Lone Wolf opet sve sitno, bitipatibasto, kratko, lelečić. I onda punim plućima u Red Kite, folk baladu od koje bi Christians (bend) opet imali megahit kakav je bio Words. Već vidim crno-beli spot, ljude na sahrani i sivo nebo Irske.
Možda da sačekate jesen da prionete. Ja ne umem. Niti želim da se odvojim.
SELEKTAH: (po danu) 8plus, (po noći) 9/ 10
Heyoon je, kao i njegov prethodnik Rambutan (iz 2013.), koga se ne sećam, ali ga pamtim kao album koji sam voleo da slušam i do skora, dok nije stigao novi, nisam želeo da izbrišem sa ajpoda. - ovu recenicu ne uspevam da desifrujem vec par dana.
ReplyDeleteimaš pravo.
Deletene znam kako je trebalo da glasi, a da ima smisla, ali hteo sam da kažem da je Rambutan do skora bio na mom ajpodu, da sam baš voleo da ga slušam, iako ga se ne sećam, i da sam ga izbrisao samo da bih napravio mesta za ovaj novi- Heyoon.
izvinjavam se čitaocima na ovim neoprostivim tokovima misli.