Kao nekad, nedeljom popodne, na RTS-u
Knjigu je napisala ona što je, između ostalih, napisala i Strangers On The Train, Talented Mr Ripley i (meni najbolje, 2009., ekranizovanu verziju) The Cry of the Owl. Film je režirao onaj što je napisao scenario za The Wings of the Dove, Drive i (od njega meni najbolji) Snow White and the Huntsman. Glume: Viggo Mortensen, Kirsten Dunst i onaj što je igrao u Inside Llewyn Davis.
"Onaj što je..." smo nekada, kad smo bili mali, govorili za glumce i glumice koje smo voleli. Sad više i ne.
Two Faces Of January je triler, smešten u Grčku (Atina i Krit) negde u najlepšim šezdesetim. Sve, iako slikano na skromnijem budžetu, izgleda toliko neodoljivo "breezy" (hteo sam da napišem "povetaračno") da vam oči same masturbiraju pred prizorima. Iako je scenarista, Hossein Amini se očigledno sa dosta nostalgije setio velikih filmova tog perioda, koji su očarali i njegovo detinjstvo.
Imamo samo tri junaka. On je investitor koji je zavrnuo neke ljude i sada sa suprugom, putuje po Evropi i krcka pokradene pare. Ona je supruga, dvaput mlađa od njega, koju je upoznao na jednoj od ludih žurki u njegovom stanu u Njujorku. Drugi "On" je eks-student Jejla, poliglota, koji u Grčkoj na šarm i sitno vara imućnije turistkinje. Kada se slučajno sretnu, drugi "On" će se zaljubiti u suprugu, a potom će ih jedno ubistvo udružiti u zajedničkom bekstvu.
Otprilike malo više od pola filma otpada na to bekstvo, na put od Atine do Krita i vrzmanje po Kritu. Strah, ljubomora, zavist, starost i mladost, griža savesti, kajanje i sebičnost ukrštaće koplja i pokazati nam u kojoj meri su ljudi spremni da misle samo na sebe. Čak i kada se vole.
Aminijev film je old skul verovatno i do nivoa prikolica u kojima su boravili glumci u pauzama snimanja. Možda tek u par kadrova on nepotrebno razmrdava kameru i još nepotrebnije nas podseti da i film nije iz šezdesetih. Njegov stil je čist, podređen priči, sa veoma sporo zahuktavajućim saspensom koji vri od početka filma i proključa u dramatičnoj jurnjavi na kraju filma. Iako će bankar možda prebrzo izgubiti živce, to je pre posledica našeg pogrešnog utiska da nam se on isprva činio daleko samouverenijim. Iako previše tetkasto osmišljena njegova do skora verna supruga lagano će gubiti živce pred strašću ovog drugog, naročito onom bezinteresnom. A najmlađi će tek pred kraj pokazati da je sitna duša, zavejena za ceo život u sopstvenom sebičluku. I ne, ja u njegovoj nameri da se pravi krivac privede pravdi nisam video ništa drugo.
Istina, Amini je mogao da produži malo neke scene, da pusti junake da zažive malo van scena koje su direktno upletene u pokretanje radnje. Da jeste, ovo bi bio vrhunski film.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Knjigu je napisala ona što je, između ostalih, napisala i Strangers On The Train, Talented Mr Ripley i (meni najbolje, 2009., ekranizovanu verziju) The Cry of the Owl. Film je režirao onaj što je napisao scenario za The Wings of the Dove, Drive i (od njega meni najbolji) Snow White and the Huntsman. Glume: Viggo Mortensen, Kirsten Dunst i onaj što je igrao u Inside Llewyn Davis.
"Onaj što je..." smo nekada, kad smo bili mali, govorili za glumce i glumice koje smo voleli. Sad više i ne.
Two Faces Of January je triler, smešten u Grčku (Atina i Krit) negde u najlepšim šezdesetim. Sve, iako slikano na skromnijem budžetu, izgleda toliko neodoljivo "breezy" (hteo sam da napišem "povetaračno") da vam oči same masturbiraju pred prizorima. Iako je scenarista, Hossein Amini se očigledno sa dosta nostalgije setio velikih filmova tog perioda, koji su očarali i njegovo detinjstvo.
Imamo samo tri junaka. On je investitor koji je zavrnuo neke ljude i sada sa suprugom, putuje po Evropi i krcka pokradene pare. Ona je supruga, dvaput mlađa od njega, koju je upoznao na jednoj od ludih žurki u njegovom stanu u Njujorku. Drugi "On" je eks-student Jejla, poliglota, koji u Grčkoj na šarm i sitno vara imućnije turistkinje. Kada se slučajno sretnu, drugi "On" će se zaljubiti u suprugu, a potom će ih jedno ubistvo udružiti u zajedničkom bekstvu.
Otprilike malo više od pola filma otpada na to bekstvo, na put od Atine do Krita i vrzmanje po Kritu. Strah, ljubomora, zavist, starost i mladost, griža savesti, kajanje i sebičnost ukrštaće koplja i pokazati nam u kojoj meri su ljudi spremni da misle samo na sebe. Čak i kada se vole.
Aminijev film je old skul verovatno i do nivoa prikolica u kojima su boravili glumci u pauzama snimanja. Možda tek u par kadrova on nepotrebno razmrdava kameru i još nepotrebnije nas podseti da i film nije iz šezdesetih. Njegov stil je čist, podređen priči, sa veoma sporo zahuktavajućim saspensom koji vri od početka filma i proključa u dramatičnoj jurnjavi na kraju filma. Iako će bankar možda prebrzo izgubiti živce, to je pre posledica našeg pogrešnog utiska da nam se on isprva činio daleko samouverenijim. Iako previše tetkasto osmišljena njegova do skora verna supruga lagano će gubiti živce pred strašću ovog drugog, naročito onom bezinteresnom. A najmlađi će tek pred kraj pokazati da je sitna duša, zavejena za ceo život u sopstvenom sebičluku. I ne, ja u njegovoj nameri da se pravi krivac privede pravdi nisam video ništa drugo.
Istina, Amini je mogao da produži malo neke scene, da pusti junake da zažive malo van scena koje su direktno upletene u pokretanje radnje. Da jeste, ovo bi bio vrhunski film.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment