Ukrajinski Gaspar Noe. A vi me citirajte ako se ispostavi da je tako...
Na šta sve pomislim kad pomislim na ostvarenja Gaspara Noe:
prljavo
seks
tela (mogu da se pipnu)
nasilje nasilno prikazano
beznadežno, ali nada izgubljena kroz veliku borbu (koju neki zovu "život")
mladi ljudi
psihodelija
koncept, kao pola filma
magični naturalizam
Sad bih mogao da koristeći pobrojano objasnim zašto mi (prvi) film Miroslava Slabošpitskog (stariji samo godnu dana od mene i Vuka Ršumovića) priziva ime omiljenog argentinskog reditelja.
prljavo. Miroslavov film dešava se u ukrajinskom internatu/"sivom domu" za gluvoneme. Probajte da zamislite miris i ukus te tuge.
seks. Scene seksa uvek na jaknama bačenim na pod ili u kabinama kamiona sa kamiondžijama. Akteri skoro smešni u pokušaju da artikulišu zadovoljstvo "bez glasa".
nasilje nasilno prikazano. Ništa vas neće pripremiti za poslednje scene ovog filma. Dugo nisam video nasilje toliko dehumanizovano, a u isto vreme kao pokušaj da se nešto "izgovori", i time demonstrira pripadnost "ljudskoj rasi".
beznadežno, ali nada izgubljena kroz veliku borbu (koju neki zovu "život"). Junak ovog filma je momak koji na početku dolazi u dom, a na kraju, deluje kao da, izlazi iz njega. On pokušava da postane deo ekipe (ili "plemena" kako ga Miroslav doživljava), pokušava da voli, da odrasta, da bude ponosan... Te neke stvari koje i inače ljudi rade. Ali mu se ne da, baš mu se ne da.
mladi ljudi. Sem domara i školskog administratora (nazovimo ga tako) svi ostali junaci imaju 16-17 godina.
psihodelija. Ne morate da utišate ton da biste imali taj doživljaj. Miroslav je to uradio za vas.
koncept. kao pola filma. Telop na početku filma vas informiše da ovaj film nema komentare, titl ili interpretacije. Gledate film sa gluvonemim junacima i ako znate jezik gluvonemih znaćete i šta govore, ako ne, onda ništa. Sem nekolicine povremenih zvukova i jecaja, tišina mahom ne deluje prijatno i poprilično je neprirodna. Kome je ovaj film namenjen? Očigledno nama koji smo gluvi za jezik gluvonemih. Mi smo ti koji ovaj put ne čuju, već samo mogu da gledaju na svet oko sebe čiji je "volume" utišan na nulu. Distanca se ne može prevazići. Ovo nije film o gluvima, ovo je film o životu za koji smo mi (možda) gluvi. Za muku. Bedu. I beznadežnost.
magični naturalizam. Nema magije, ali ima naturalizma. Ali je koncept "tišine" (gluvoće) uselio nekakvu magiju u konzumaciju tog naturalizma. Sve deluje tako bolno izdetaljisano, ali u isto vreme neverovatno. Miroslavljevi junaci su kao ribe u akvarijumu. Koliko god da kuckamo po staklenom kavezu, oni nas ne čuju, a njihovi životi su nam na izvolte. Ne daju se sakriti. I čudno je da "u tome" oni mogu da plove, da žive.
Neverovatno iskustvo koji višestruko prevazilazi "malčice" traljav i neefektan kraj koji nam ne rešava naročito "slučaj" glavnog junaka. Sem možda simbolički.
SELEKTAH: 9/ 10
Na šta sve pomislim kad pomislim na ostvarenja Gaspara Noe:
prljavo
seks
tela (mogu da se pipnu)
nasilje nasilno prikazano
beznadežno, ali nada izgubljena kroz veliku borbu (koju neki zovu "život")
mladi ljudi
psihodelija
koncept, kao pola filma
magični naturalizam
Sad bih mogao da koristeći pobrojano objasnim zašto mi (prvi) film Miroslava Slabošpitskog (stariji samo godnu dana od mene i Vuka Ršumovića) priziva ime omiljenog argentinskog reditelja.
prljavo. Miroslavov film dešava se u ukrajinskom internatu/"sivom domu" za gluvoneme. Probajte da zamislite miris i ukus te tuge.
seks. Scene seksa uvek na jaknama bačenim na pod ili u kabinama kamiona sa kamiondžijama. Akteri skoro smešni u pokušaju da artikulišu zadovoljstvo "bez glasa".
nasilje nasilno prikazano. Ništa vas neće pripremiti za poslednje scene ovog filma. Dugo nisam video nasilje toliko dehumanizovano, a u isto vreme kao pokušaj da se nešto "izgovori", i time demonstrira pripadnost "ljudskoj rasi".
beznadežno, ali nada izgubljena kroz veliku borbu (koju neki zovu "život"). Junak ovog filma je momak koji na početku dolazi u dom, a na kraju, deluje kao da, izlazi iz njega. On pokušava da postane deo ekipe (ili "plemena" kako ga Miroslav doživljava), pokušava da voli, da odrasta, da bude ponosan... Te neke stvari koje i inače ljudi rade. Ali mu se ne da, baš mu se ne da.
mladi ljudi. Sem domara i školskog administratora (nazovimo ga tako) svi ostali junaci imaju 16-17 godina.
psihodelija. Ne morate da utišate ton da biste imali taj doživljaj. Miroslav je to uradio za vas.
koncept. kao pola filma. Telop na početku filma vas informiše da ovaj film nema komentare, titl ili interpretacije. Gledate film sa gluvonemim junacima i ako znate jezik gluvonemih znaćete i šta govore, ako ne, onda ništa. Sem nekolicine povremenih zvukova i jecaja, tišina mahom ne deluje prijatno i poprilično je neprirodna. Kome je ovaj film namenjen? Očigledno nama koji smo gluvi za jezik gluvonemih. Mi smo ti koji ovaj put ne čuju, već samo mogu da gledaju na svet oko sebe čiji je "volume" utišan na nulu. Distanca se ne može prevazići. Ovo nije film o gluvima, ovo je film o životu za koji smo mi (možda) gluvi. Za muku. Bedu. I beznadežnost.
magični naturalizam. Nema magije, ali ima naturalizma. Ali je koncept "tišine" (gluvoće) uselio nekakvu magiju u konzumaciju tog naturalizma. Sve deluje tako bolno izdetaljisano, ali u isto vreme neverovatno. Miroslavljevi junaci su kao ribe u akvarijumu. Koliko god da kuckamo po staklenom kavezu, oni nas ne čuju, a njihovi životi su nam na izvolte. Ne daju se sakriti. I čudno je da "u tome" oni mogu da plove, da žive.
Neverovatno iskustvo koji višestruko prevazilazi "malčice" traljav i neefektan kraj koji nam ne rešava naročito "slučaj" glavnog junaka. Sem možda simbolički.
SELEKTAH: 9/ 10
Filmčina... I još nešto, Ukrajina dosta podseća na Srbiju.
ReplyDelete