Kad bog želi da te kazni on će ti ispuniti želje, kaže poslovica. Ja sam želeo duhovite superheroje
Kad sam bio mali bio sam oduševljen filmom Inner Space. Sa skoro četrdeset godina skoro da sam poljubio Dosadu na Ant Manu.
Pa, s obzirom da je Woody Allen kontinuirano zaposlen svojim režijama izbor za ulogu mravca-superheroja pao je na drugog očiglednog- Paula Rudda. Njegovog mentora, a u duhu reanimacije heroja osamdesetih, prihvatio se pussylicker Michael Douglas, dok su kao "cicu du jour" ne znam odakle iskopali izgubljenu Evangeline Lily. Slutim da vam ton moje priče već stvara utisak da ću ja teško izvući bilo šta dobro iz ovog filma.
Da probam.
Ant Man je zamišljen kao svakodnevni heroj. Razvedeni otac, polupropalitet, "iz naroda". Slika i prilika proseka prosečnog Amerikanca. S tim što je on i haker-inžinjer, sledbenik učenja Robina Hooda, potencijalno i "asanžovac". Sve te stvari tek ponekad zatrepere, i to mahom za potrebe dramaturških radova, a ne izgradnje karaktera. Taj i takav anti-heroj, svima sem svojoj ćerci (kojoj je to postao u prvih godinu i po dana njenog života, nakon čega je otišao u zatvor...), u jednoj od onih "poslednjih pljački" koje treba da mu preokrenu život na bolje, ukrade od naučnika "Pussylickera" mravčevo odelo, neplanirano ga testira, za dan se zasiti avanture i odluči da ga vrati! So far, so verovatno, jel da?
Vraćanje odela, potvrđuje kod naučnika "Pussylickera" da je Paul moralan materijal koji vredi iškolovati u oruđe koje će sprečiti "Pussylickerovog" naslednika, naučnika "onaj iz House Of Cards" da i sam stvori malce-vojnike i na taj način upropasti svet kakvim ga znamo. Nema veze što "Pussylicker" već ima iškolovanu kćer (E, Lily) koja zna sve što treba, sem da je njena majka nestala u kvantnom psihodeličnom raju, u sličnoj misiji, kada se presmanjila na podatomski nivo. Pa joj zato brani da ona sve uradi sama.
Ubrzo potom, naučničkom timu pridružiće se i Paulov "homie" tim "stručnih" saradnika sastavljen od luzera koji su mu neuspešno pomogli i da opljačka "Pussylickerovu" kuću. Kao ljubitelji stripa mi prihvatamo stripovske zakonitosti kojima se u tom trenutku opire svaka logika, jer s jedne strane imamo vrhunske umove današnjice koji "moraju" da pristanu na saradnju i pomoć ljudi koji su očigledni prototipovi debila današnjice. Ili samo tako izgledaju.
Kao što vidite, ja i dalje probavam.
Potom slede obračuni koji su zapravo najkrupniji problem Ant Mana. Dok bi za uvodni deo i genezu superheroja još i mogli da poverujemo da se radi o relaksiranom, komediji bližem pristupu (ohrabrenom uspehom Guardians of the Galaxy), akcioni deo će vas tek zbuniti. Neki delovi deluju kao dečija fantastika a la Inner Space, neki izgledaju kao Lego Movie ili Toy Story, samo neanimirano, a sve zajedno na konfuzan način podseća na fenomenalni Wild Wild West. Provučen kroz sve to običan gledalac više ne zna kakav odnos treba da razvija prema (novom) superheroju, niti koliko je superheroj superheroj, a koliko samo igračka u konceptualnom galimatijasu različitih stilova.
Ima jedan fantastično realizovan flešbek, koji se potom, zato što je fantastičan, ponovi i na kraju. Što pokazuje da je reditelj, Peyton Reed, seljak, sa nevelikim brojem ideja.
I ima jedan neverovatan i potpuno neočekivan omaž The Cure i albumu Disintegration. Ostavljam mogućnost da je ceo film bio u naponu da ostane na liniji takve spontane genijalnosti. Ali nije. A da vam ne pričam o tankoj supastosti emotivnih dijaloga na relaciji "Pussylicker"-ćerka, Paul-žena-ženin novi muž-ćerka... kao da je 1982.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Kad sam bio mali bio sam oduševljen filmom Inner Space. Sa skoro četrdeset godina skoro da sam poljubio Dosadu na Ant Manu.
Pa, s obzirom da je Woody Allen kontinuirano zaposlen svojim režijama izbor za ulogu mravca-superheroja pao je na drugog očiglednog- Paula Rudda. Njegovog mentora, a u duhu reanimacije heroja osamdesetih, prihvatio se pussylicker Michael Douglas, dok su kao "cicu du jour" ne znam odakle iskopali izgubljenu Evangeline Lily. Slutim da vam ton moje priče već stvara utisak da ću ja teško izvući bilo šta dobro iz ovog filma.
Da probam.
Ant Man je zamišljen kao svakodnevni heroj. Razvedeni otac, polupropalitet, "iz naroda". Slika i prilika proseka prosečnog Amerikanca. S tim što je on i haker-inžinjer, sledbenik učenja Robina Hooda, potencijalno i "asanžovac". Sve te stvari tek ponekad zatrepere, i to mahom za potrebe dramaturških radova, a ne izgradnje karaktera. Taj i takav anti-heroj, svima sem svojoj ćerci (kojoj je to postao u prvih godinu i po dana njenog života, nakon čega je otišao u zatvor...), u jednoj od onih "poslednjih pljački" koje treba da mu preokrenu život na bolje, ukrade od naučnika "Pussylickera" mravčevo odelo, neplanirano ga testira, za dan se zasiti avanture i odluči da ga vrati! So far, so verovatno, jel da?
Vraćanje odela, potvrđuje kod naučnika "Pussylickera" da je Paul moralan materijal koji vredi iškolovati u oruđe koje će sprečiti "Pussylickerovog" naslednika, naučnika "onaj iz House Of Cards" da i sam stvori malce-vojnike i na taj način upropasti svet kakvim ga znamo. Nema veze što "Pussylicker" već ima iškolovanu kćer (E, Lily) koja zna sve što treba, sem da je njena majka nestala u kvantnom psihodeličnom raju, u sličnoj misiji, kada se presmanjila na podatomski nivo. Pa joj zato brani da ona sve uradi sama.
Ubrzo potom, naučničkom timu pridružiće se i Paulov "homie" tim "stručnih" saradnika sastavljen od luzera koji su mu neuspešno pomogli i da opljačka "Pussylickerovu" kuću. Kao ljubitelji stripa mi prihvatamo stripovske zakonitosti kojima se u tom trenutku opire svaka logika, jer s jedne strane imamo vrhunske umove današnjice koji "moraju" da pristanu na saradnju i pomoć ljudi koji su očigledni prototipovi debila današnjice. Ili samo tako izgledaju.
Kao što vidite, ja i dalje probavam.
Potom slede obračuni koji su zapravo najkrupniji problem Ant Mana. Dok bi za uvodni deo i genezu superheroja još i mogli da poverujemo da se radi o relaksiranom, komediji bližem pristupu (ohrabrenom uspehom Guardians of the Galaxy), akcioni deo će vas tek zbuniti. Neki delovi deluju kao dečija fantastika a la Inner Space, neki izgledaju kao Lego Movie ili Toy Story, samo neanimirano, a sve zajedno na konfuzan način podseća na fenomenalni Wild Wild West. Provučen kroz sve to običan gledalac više ne zna kakav odnos treba da razvija prema (novom) superheroju, niti koliko je superheroj superheroj, a koliko samo igračka u konceptualnom galimatijasu različitih stilova.
Ima jedan fantastično realizovan flešbek, koji se potom, zato što je fantastičan, ponovi i na kraju. Što pokazuje da je reditelj, Peyton Reed, seljak, sa nevelikim brojem ideja.
I ima jedan neverovatan i potpuno neočekivan omaž The Cure i albumu Disintegration. Ostavljam mogućnost da je ceo film bio u naponu da ostane na liniji takve spontane genijalnosti. Ali nije. A da vam ne pričam o tankoj supastosti emotivnih dijaloga na relaciji "Pussylicker"-ćerka, Paul-žena-ženin novi muž-ćerka... kao da je 1982.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment