Špageti gengsta. Za omladinu.
Pretpostavljam da je za Shion Sonoa veliki uspeh ako uspe da napravi novi film i natera me da, ako ne za ceo film, a ono za neke scene, pomislim "BRATE!!!..."
Nakon, za Sonovo nazore, prilično konvencionalnog Land Of Hope o posledicama fatalnog zemljotresa/ cunamija koji je pogodio Japan pre nekoliko godina, ovaj Miikeov rival u hiper-produkciji (a i ludilu!), vraća se filmom koji se bavi čestom temom njegovih filmova- mladima. Ovaj put radi se o meta-filmskom pokušaju da se stvarnost stavi u službu filma kako bi se napravio, recimo, "ultimativni film".
Grupa mladih, koja sebe naziva "Fuck Bombers", amaterski i entuzijastično se bavi filmom, a Bruce Lee često se nameće kao referenca za tip filma koji bi oni da snime. Kada nakon deset godina uzaludnih pokušaja da se unutar realnosti podstakne "filmski sadržaj" oni konačno dobijaju priliku da ekranizuju stvarni obračun dve bande jakuza. Kako sumnjam da ovde iko očekuje Rohmerovske improvizacije, ipak ću napomenuti da su Leone, Tarantino, Miike, Sono i Blake Edwards autori čije filmove treba da zamišljate dok zamišljate... Pakao.
Paralelno sa ovom pričom ispreda se i priča o vođi jedne od bandi, njegovoj ženi koja nakon Kill Bill akcijašenja završava u zatvoru (štiteći lik i delo svoga muža), i njihovoj ćerci čija uspešna manekenska karijera (u reklami za pastu za zube) biva uništena tim skandalom. Ćerka je sada neuspešna glumica B-filmova, divlja i neposlušna. Film koji će "Fuck Bombers" snimiti za nju predstavlja ulogu koju je čekala, ali i dokaz/ poklon majci, koja uskoro izlazi iz zatvora, da je uspela u životu.
Prepoznatljiva Sonova neustrašivost kada je u pitanju dramski/ dramaturški razvoj i ovde je demonstrirana žanrovskim poigravanjem sa slepstik komedijom, jakuza krimićima i satiričnom melodramom. Miris špageti vresterna počinje da se širi filmom i kulminira "salunskom" tučom mačevima, motkama, pištoljima i mitraljezima na kraju filma. Sono, očigledno, pravi film koji u fokus stavlja njegov "anything goes" pristup režiji koga jedino zanima da film strasno i bez osvrtanja na pravila ispriča svoju priču. Ovaj put, kroz alter-ego, mladog, entuzijastičnog reditelja koji sebe i svoju ekipu stavlja u srce obračuna bandi jakuza, Sono pokušava da dočara strast koju filmski autor treba da ispolji spram svog filma i onoga što želi da ispriča. Iako će ta strast biti prikazana u parodičnom formatu koji se praktično i sprda sa svojim promoterom, to poruku ne čini ništa manje ozbiljnom. Jer drugi, protivteg, tom entuzijazmu predstavljaju gangsteri čije nasilje je podjednako (ne)smešno.
Najveća mana Sonovog filma potiče od toga što je najmanje pažnje posvetio filmskoj ekipi koja je srce njegovog filma, a više akterima koji su "samo" junaci filma. Otuda kada ti akteri počnu da stradaju, to nam deluje kao lažna, "filmska" smrt, dok smrt filmskih radnika, koja bi trebalo da bude "stvarna", ne doživljamo sa onoliko emocija koliko oni zaslužuju. Zbog toga film ostaje bez "težine" koja bi njegov angažman prikazala u svoj buntovničkoj raskoši. I malo više deluje kao meta-filmsko poigravanje sa špageti žanrom.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Pretpostavljam da je za Shion Sonoa veliki uspeh ako uspe da napravi novi film i natera me da, ako ne za ceo film, a ono za neke scene, pomislim "BRATE!!!..."
Nakon, za Sonovo nazore, prilično konvencionalnog Land Of Hope o posledicama fatalnog zemljotresa/ cunamija koji je pogodio Japan pre nekoliko godina, ovaj Miikeov rival u hiper-produkciji (a i ludilu!), vraća se filmom koji se bavi čestom temom njegovih filmova- mladima. Ovaj put radi se o meta-filmskom pokušaju da se stvarnost stavi u službu filma kako bi se napravio, recimo, "ultimativni film".
Grupa mladih, koja sebe naziva "Fuck Bombers", amaterski i entuzijastično se bavi filmom, a Bruce Lee često se nameće kao referenca za tip filma koji bi oni da snime. Kada nakon deset godina uzaludnih pokušaja da se unutar realnosti podstakne "filmski sadržaj" oni konačno dobijaju priliku da ekranizuju stvarni obračun dve bande jakuza. Kako sumnjam da ovde iko očekuje Rohmerovske improvizacije, ipak ću napomenuti da su Leone, Tarantino, Miike, Sono i Blake Edwards autori čije filmove treba da zamišljate dok zamišljate... Pakao.
Paralelno sa ovom pričom ispreda se i priča o vođi jedne od bandi, njegovoj ženi koja nakon Kill Bill akcijašenja završava u zatvoru (štiteći lik i delo svoga muža), i njihovoj ćerci čija uspešna manekenska karijera (u reklami za pastu za zube) biva uništena tim skandalom. Ćerka je sada neuspešna glumica B-filmova, divlja i neposlušna. Film koji će "Fuck Bombers" snimiti za nju predstavlja ulogu koju je čekala, ali i dokaz/ poklon majci, koja uskoro izlazi iz zatvora, da je uspela u životu.
Prepoznatljiva Sonova neustrašivost kada je u pitanju dramski/ dramaturški razvoj i ovde je demonstrirana žanrovskim poigravanjem sa slepstik komedijom, jakuza krimićima i satiričnom melodramom. Miris špageti vresterna počinje da se širi filmom i kulminira "salunskom" tučom mačevima, motkama, pištoljima i mitraljezima na kraju filma. Sono, očigledno, pravi film koji u fokus stavlja njegov "anything goes" pristup režiji koga jedino zanima da film strasno i bez osvrtanja na pravila ispriča svoju priču. Ovaj put, kroz alter-ego, mladog, entuzijastičnog reditelja koji sebe i svoju ekipu stavlja u srce obračuna bandi jakuza, Sono pokušava da dočara strast koju filmski autor treba da ispolji spram svog filma i onoga što želi da ispriča. Iako će ta strast biti prikazana u parodičnom formatu koji se praktično i sprda sa svojim promoterom, to poruku ne čini ništa manje ozbiljnom. Jer drugi, protivteg, tom entuzijazmu predstavljaju gangsteri čije nasilje je podjednako (ne)smešno.
Najveća mana Sonovog filma potiče od toga što je najmanje pažnje posvetio filmskoj ekipi koja je srce njegovog filma, a više akterima koji su "samo" junaci filma. Otuda kada ti akteri počnu da stradaju, to nam deluje kao lažna, "filmska" smrt, dok smrt filmskih radnika, koja bi trebalo da bude "stvarna", ne doživljamo sa onoliko emocija koliko oni zaslužuju. Zbog toga film ostaje bez "težine" koja bi njegov angažman prikazala u svoj buntovničkoj raskoši. I malo više deluje kao meta-filmsko poigravanje sa špageti žanrom.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment