Za ove pare nije moglo gore
Nekada bude tako.
Možda je intuicija.
Trejler za Fantastic Four me je ostavio do te mere ravnodušnim da sam u mentalni kalendar upisao da očekujem da će film biti sranje.
Taj osećaj nisam menjao do premijere.
I posle par minuta filma šapnuo sam, još uvek nepoverljivoj Žozefini, da i dalje očekujem da će ovaj film biti sranje.
Ali, vratimo se malo unazad. Moja kuknjava nad beživotnošću i neaktuelnošću superherojskih/ naučno-fantastičnih filmova kontinuirano se provlačila kroz moja pisanja na temu od kada se raspisujem o filmu (ima na b92.net možda još sačuvanih tekstova). Prve reflekse nekih promena koje meni prijaju zatekao sam u prvom delu Transformers (u mojoj glavi ide pod naslovom "Rockandroll Transformers") koji je pre svega kroz Shiau doneo grč tinejdžerstva sa svojom unikatnom, rokenrol dinamikom. Robert Downey Jr je nešto slično godinu danas kasnije uradio sa muškarcim u zreloj krizi srednjih godina u Iron Man. Sledeće godine J.J.Abrams je u ributu Star Treka, koji mi se nije naročito dopao, jer nikada nisam ni bio fan, napravio radikalan rez sa učmalom i štreberskom tradicijom i Kirka i Spocka prikazao skoro kao Jaggera i Richardsa svemirskog broda. Tri godine kasnije, Josh Trank pravi Chronicle koji je u prvih pola sata obećavao da će postati standard za naučno-fantastične filmove "post-music-videos-MTV" generacije, ali taj optimizam ugušen je klišeiziranim rešenjima u drugom delu filma i, a što nakon odgledane Trankove Četvorke postaje očigledno, njegovim pozamašnim netalentom.
Ako sam, dakle, za Chronicle budio nadu da se radi o filmu za "post-music-videos-MTV" generaciju, deluje mi da je Trank unajmljen za reditelja da bi sličan recept primenio na mnogo širi i internacionalniji krug tinejdžera. I, bojim se, ni za koga drugog naročito.
Za ovaj zadatak u startu je napravljen bizaran kasting. S jedne strane uloge tinejdžera prihvatili su se već dobrano matori i pohabani Jamie Bell (29, Billy Elliott) i Kate Mara (32, House Of Cards), a sa druge, ne mnogo mlađe, indi zvezdice Miles Teller (27, Whiplash) i Michael B. Jordan (27, Chronicle), tako da deluje kao da je Trank želeo da zagrize u mlađu ekipu, a onda je sam, ili uz pomoć vazda korisnih producenata, odlučio da napravi kompromis. Zbog toga su obećanja koja F4 najavljuje još više izneverena.
Pre svega, zbog toga što ona i dramaturški loše funkcionišu. Čitav scenario za F4 baziran je na premisi o deci (tinejdžerima) wunderkindovima koji na načine moguće "samo u filmovima" dobijaju priliku da u specijalnoj laboratoriji razviju teleporter koji materiju može da prebaci na neku "far far away" planetu. Ako uvodni segment o tom osnovnoškolskom eksperimentisanju nosi nešto od Spielbergovske topline i naivnosti, onaj sledeći, kad iste te tinejdžere zatičemo na sličnom "sajmu školskih izuma", pred istim idiotskim učiteljima sudijama, već dovodi postavljenu realističnost u pitanje. Čak i ako tu realističnost stavimo pod navodnike. Momenat u kome se pravo niotkuda pojavljuju supervizor megasuper biološke laboratorije, "sa svojom ćerkom", i u dvojici tinejdžera "mrtav ladan" prepoznaje dva momka koja su upravo uspela u nečemu što milijarde dolara i sto naučnika nisu već počinje da zabrinjava svojom nesamosvesnošću.
Po pristizanju u laboratoriju, otkrivamo da naučnik ima i sina, koji, "iako superinteligentan", slično Vin Dieselu provodi dane u furioznim trkama po gradu, i upoznajemo se sa nešto starijim, buntovnim naučnikom koji se zove Victor Van Doom. Več tada lagano postaje jasno da su najbolji i najduhovitiji delovi ovog filma za nama.
Trank će potom centralni deo filma potrošiti na genezu junaka koju će inicirati poseta udaljenoj Zemljolikoj planeti koju ćemo pamtiti samo kao najružnije zamišljenu i izdizajniranu "nepoznatu planetu" koju je filmska kamera ikada snimila. U susretu sa tim nivoom nemaštovitosti teško je Trankov F4 nazvati "prevaziđenim" koliko "neočekivano promašenim". I to od filma koji se između redova busao u prsa da donosi bolje i zanimljivije u odnosu na ekranizaciju od pre deset godina koju ionako pamtimo kao retko glupu i dosadnu adaptaciju Marvelovog ili bilo kog stripa.
Van Doom će predvidljivo postati Dr Doom, finalni obračun sa njim neobično će podsećati na obračune Nindža Kornjača sa svojim neprijateljima u animiranom serijalu od pre četvrt veka, a možda će još neko među vama naći vremena da se zbuni nad tim da nekog tako supermoćnog junaka kome glad, žeđ, meci i pizdematerine ne mogu ništa, ali zato može da se onesvesti ako glavom udari u stenu. Njegova opsesija fešnom Verice Rakoćević i u najdramatičnijim trenucima na stranu.
Na kraju, film završi u trenutku u kome biste očekivali da neko kao Trank treba, ili je zbog toga pozvan, da ga započne.
Neobjašnjivo. A od Marvela.
SELEKTAH: 1/ 10
Nekada bude tako.
Možda je intuicija.
Trejler za Fantastic Four me je ostavio do te mere ravnodušnim da sam u mentalni kalendar upisao da očekujem da će film biti sranje.
Taj osećaj nisam menjao do premijere.
I posle par minuta filma šapnuo sam, još uvek nepoverljivoj Žozefini, da i dalje očekujem da će ovaj film biti sranje.
Ali, vratimo se malo unazad. Moja kuknjava nad beživotnošću i neaktuelnošću superherojskih/ naučno-fantastičnih filmova kontinuirano se provlačila kroz moja pisanja na temu od kada se raspisujem o filmu (ima na b92.net možda još sačuvanih tekstova). Prve reflekse nekih promena koje meni prijaju zatekao sam u prvom delu Transformers (u mojoj glavi ide pod naslovom "Rockandroll Transformers") koji je pre svega kroz Shiau doneo grč tinejdžerstva sa svojom unikatnom, rokenrol dinamikom. Robert Downey Jr je nešto slično godinu danas kasnije uradio sa muškarcim u zreloj krizi srednjih godina u Iron Man. Sledeće godine J.J.Abrams je u ributu Star Treka, koji mi se nije naročito dopao, jer nikada nisam ni bio fan, napravio radikalan rez sa učmalom i štreberskom tradicijom i Kirka i Spocka prikazao skoro kao Jaggera i Richardsa svemirskog broda. Tri godine kasnije, Josh Trank pravi Chronicle koji je u prvih pola sata obećavao da će postati standard za naučno-fantastične filmove "post-music-videos-MTV" generacije, ali taj optimizam ugušen je klišeiziranim rešenjima u drugom delu filma i, a što nakon odgledane Trankove Četvorke postaje očigledno, njegovim pozamašnim netalentom.
Ako sam, dakle, za Chronicle budio nadu da se radi o filmu za "post-music-videos-MTV" generaciju, deluje mi da je Trank unajmljen za reditelja da bi sličan recept primenio na mnogo širi i internacionalniji krug tinejdžera. I, bojim se, ni za koga drugog naročito.
Za ovaj zadatak u startu je napravljen bizaran kasting. S jedne strane uloge tinejdžera prihvatili su se već dobrano matori i pohabani Jamie Bell (29, Billy Elliott) i Kate Mara (32, House Of Cards), a sa druge, ne mnogo mlađe, indi zvezdice Miles Teller (27, Whiplash) i Michael B. Jordan (27, Chronicle), tako da deluje kao da je Trank želeo da zagrize u mlađu ekipu, a onda je sam, ili uz pomoć vazda korisnih producenata, odlučio da napravi kompromis. Zbog toga su obećanja koja F4 najavljuje još više izneverena.
Pre svega, zbog toga što ona i dramaturški loše funkcionišu. Čitav scenario za F4 baziran je na premisi o deci (tinejdžerima) wunderkindovima koji na načine moguće "samo u filmovima" dobijaju priliku da u specijalnoj laboratoriji razviju teleporter koji materiju može da prebaci na neku "far far away" planetu. Ako uvodni segment o tom osnovnoškolskom eksperimentisanju nosi nešto od Spielbergovske topline i naivnosti, onaj sledeći, kad iste te tinejdžere zatičemo na sličnom "sajmu školskih izuma", pred istim idiotskim učiteljima sudijama, već dovodi postavljenu realističnost u pitanje. Čak i ako tu realističnost stavimo pod navodnike. Momenat u kome se pravo niotkuda pojavljuju supervizor megasuper biološke laboratorije, "sa svojom ćerkom", i u dvojici tinejdžera "mrtav ladan" prepoznaje dva momka koja su upravo uspela u nečemu što milijarde dolara i sto naučnika nisu već počinje da zabrinjava svojom nesamosvesnošću.
Po pristizanju u laboratoriju, otkrivamo da naučnik ima i sina, koji, "iako superinteligentan", slično Vin Dieselu provodi dane u furioznim trkama po gradu, i upoznajemo se sa nešto starijim, buntovnim naučnikom koji se zove Victor Van Doom. Več tada lagano postaje jasno da su najbolji i najduhovitiji delovi ovog filma za nama.
Trank će potom centralni deo filma potrošiti na genezu junaka koju će inicirati poseta udaljenoj Zemljolikoj planeti koju ćemo pamtiti samo kao najružnije zamišljenu i izdizajniranu "nepoznatu planetu" koju je filmska kamera ikada snimila. U susretu sa tim nivoom nemaštovitosti teško je Trankov F4 nazvati "prevaziđenim" koliko "neočekivano promašenim". I to od filma koji se između redova busao u prsa da donosi bolje i zanimljivije u odnosu na ekranizaciju od pre deset godina koju ionako pamtimo kao retko glupu i dosadnu adaptaciju Marvelovog ili bilo kog stripa.
Van Doom će predvidljivo postati Dr Doom, finalni obračun sa njim neobično će podsećati na obračune Nindža Kornjača sa svojim neprijateljima u animiranom serijalu od pre četvrt veka, a možda će još neko među vama naći vremena da se zbuni nad tim da nekog tako supermoćnog junaka kome glad, žeđ, meci i pizdematerine ne mogu ništa, ali zato može da se onesvesti ako glavom udari u stenu. Njegova opsesija fešnom Verice Rakoćević i u najdramatičnijim trenucima na stranu.
Na kraju, film završi u trenutku u kome biste očekivali da neko kao Trank treba, ili je zbog toga pozvan, da ga započne.
Neobjašnjivo. A od Marvela.
SELEKTAH: 1/ 10
ovu glupost je radio FOX.. to mnogo shto shta objashnjava..
ReplyDelete