Svi dokumentarci imaju samo jedan cilj. Da nas fasciniraju
Iako austrijski reditelj Ulrich Seidl ima dosta filmova i još više dokumentaraca moje poznavanje njegovog opusa je skromno, ali za sve što sam odgledao mahom važi da mi se, čak i kada nije, jako dopalo. Ulrich Seidl je ostvarenje mog neostvarenog sna da budem austrijski intelektualac koji snima filmove koji su puni prigušenog prezira prema ljudima, ali neobično dobronamerni u svom stizanju do tanušnih niti ljudskosti svojih junaka. Malo toplije od Hanekea, dakle.
In The Basement, kao prvi Sedilov dokumentarac koji sam gledao, instantno otkriva autora koji ima šta da (po)kaže i daje podstrek daljem interesovanju za njegove preostale radove. Tj meni daje.
Kao i najboljim dokumentarcima koje sam gledao i ovde je najteže poverovati da se radi o dokumentarnom materijalu. A ne o društveno-političkom performansu (to nije pleonazam?) koji je nastao pažljivim Seidlovim radom sa probranim naturščicima. Akteri deluju previše autentično, kooperativno, ali ono što rade i dele sa nama deluje kao nešto što svako normalan krije kao zmija noge.
Ili u podrumu.
Ako ste gledali film Michael Seidlovog zemljaka Markusa Schleinzera, onda već znate da svaki pravi Austrijanac srce otvara tek kada vam otvori svoj podrum. Jer tamo se nalazi ono što je samo njegovo i iz, vrlo često vrlo objektivnih razloga, nedeljivo sa drugima.
Tako nas Seidl upoznaje sa lovcima i pištoljupcima koji u svojim podrumima pored zbirke glava i rogovoa pobijenih životinja drže i svoje kseno/islamo-fobične stavove, skoro bez ikakve razlike sa svojim crvenovratim parnjacima sa američkog Juga. Neki drugi u takvim istim podrumima muzejski održavaju scenografiju u sećanje na dane kada su tu pravili razna slavlja sa decom, kad su ova bila živa (nažalost, njima se malo bavimo), neki su u podrumima otvorili svoje mini-barove, a neki su prostor pretvorili u svoje lične galerije naci memorabilije. Neki nam neočekivano slobodno i pomalo isforsirano (sa rediteljske strane) demonstriraju kako izgleda sado-mazo odnos i podrumske sprave pomoću kojih se on može praktikovati.
Impresionira sa koliko otvorenosti Seidlovi sagovornici govore o stvarima. Impresionira i koliko su bili voljni da participiraju u njegovim rediteljskim (nemim, statičnim) postavkama, koje su potom kontrirane "običnim" podrumima i "običnim" ljudima. Iako povremeno pozicionira svoje aktere u "žive statue", Seidl se trudi da bude što tiši i diskretniji sagovornik, on pušta da oni kažu stvari kako oni žele.
Na kraju In The Basement ne biva toliko dokumentarcem koliko vešto oblikovanim propagandnim radom koji se spušta i viri kroz podrumske prozore na svojoj domovini, pokazujući nam da je ljudska potreba da se ostvare neke stvari u sebi nezaustavljiva uprkos društvenim konvencijama. Kao i da upravo tome služe podrumi.
SELEKTAH: 8/ 10
Iako austrijski reditelj Ulrich Seidl ima dosta filmova i još više dokumentaraca moje poznavanje njegovog opusa je skromno, ali za sve što sam odgledao mahom važi da mi se, čak i kada nije, jako dopalo. Ulrich Seidl je ostvarenje mog neostvarenog sna da budem austrijski intelektualac koji snima filmove koji su puni prigušenog prezira prema ljudima, ali neobično dobronamerni u svom stizanju do tanušnih niti ljudskosti svojih junaka. Malo toplije od Hanekea, dakle.
In The Basement, kao prvi Sedilov dokumentarac koji sam gledao, instantno otkriva autora koji ima šta da (po)kaže i daje podstrek daljem interesovanju za njegove preostale radove. Tj meni daje.
Kao i najboljim dokumentarcima koje sam gledao i ovde je najteže poverovati da se radi o dokumentarnom materijalu. A ne o društveno-političkom performansu (to nije pleonazam?) koji je nastao pažljivim Seidlovim radom sa probranim naturščicima. Akteri deluju previše autentično, kooperativno, ali ono što rade i dele sa nama deluje kao nešto što svako normalan krije kao zmija noge.
Ili u podrumu.
Ako ste gledali film Michael Seidlovog zemljaka Markusa Schleinzera, onda već znate da svaki pravi Austrijanac srce otvara tek kada vam otvori svoj podrum. Jer tamo se nalazi ono što je samo njegovo i iz, vrlo često vrlo objektivnih razloga, nedeljivo sa drugima.
Tako nas Seidl upoznaje sa lovcima i pištoljupcima koji u svojim podrumima pored zbirke glava i rogovoa pobijenih životinja drže i svoje kseno/islamo-fobične stavove, skoro bez ikakve razlike sa svojim crvenovratim parnjacima sa američkog Juga. Neki drugi u takvim istim podrumima muzejski održavaju scenografiju u sećanje na dane kada su tu pravili razna slavlja sa decom, kad su ova bila živa (nažalost, njima se malo bavimo), neki su u podrumima otvorili svoje mini-barove, a neki su prostor pretvorili u svoje lične galerije naci memorabilije. Neki nam neočekivano slobodno i pomalo isforsirano (sa rediteljske strane) demonstriraju kako izgleda sado-mazo odnos i podrumske sprave pomoću kojih se on može praktikovati.
Impresionira sa koliko otvorenosti Seidlovi sagovornici govore o stvarima. Impresionira i koliko su bili voljni da participiraju u njegovim rediteljskim (nemim, statičnim) postavkama, koje su potom kontrirane "običnim" podrumima i "običnim" ljudima. Iako povremeno pozicionira svoje aktere u "žive statue", Seidl se trudi da bude što tiši i diskretniji sagovornik, on pušta da oni kažu stvari kako oni žele.
Na kraju In The Basement ne biva toliko dokumentarcem koliko vešto oblikovanim propagandnim radom koji se spušta i viri kroz podrumske prozore na svojoj domovini, pokazujući nam da je ljudska potreba da se ostvare neke stvari u sebi nezaustavljiva uprkos društvenim konvencijama. Kao i da upravo tome služe podrumi.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment