Film koji je dotakao dno života
Senna mi je bio prilično dobar dokumentarac, ali nakon gledanja Amy zamolio bih reditelja Asifa Kapadia da negde nekome što pre popuši što deblji i što duži kurac.
Amy je odvratan film. Jedan od onih koji radi baš ono što kritikuje, i čini to "u interesu rešavanja problema", dakle, našem interesu. MRŠ!!!
Jedina lepa stvar koju je ovaj film postigao, a u slučaju da ste bolje upoznati sa likom i delom Amy Winehouse od mene, nije ni to, bilo je što mi je Amy dočarao kao jednu duhovitu, pametnu i blesavu devojku. Barem dok je bila "sva svoja".
Sve ostalo je brutalno razvaljivanje nečije privatnosti.
U eri u kojoj su paparaci osvajači u ime žute štampe već izrovarili i isfotkali svaki pedalj Amy-nog života (a bogami i post-mortem), Kapadia je imao težak zadatak da ponudi nešto novo. Naravno, na pamet mu nije palo da svom filmu da neki ugao* (vratiću se na ovo) iz koga bi bilo (nedajbože, umetnički) zanimljivo sagledati ovaj kratki i burni život. Amy se, htedoh reći kao pijan plota, drži ustaljene hronološke matrice u kojoj je najviše vremena dato događajima koji su doveli do, deluje, svima očekivanog kraja. Onako mejnstrimski i žuto kao prljavština u ušima.
Kad kažem "ugao", on ovde u izvesnoj meri i postoji, i konceptualno i rediteljski- Kapadia nije koristio "talk head" format gde svedoci i "posmatrači" govore u kameru. Njihova svedočenja postoje, ali su isključivo prisutna u audio-formatu i vrlo često emitovana preko slika koje i nemaju direktne veze sa onim o čemu se govori. Na ovaj način potencira se to da je Amy-n život bio serija spekulacija, tračeva, neproverenih "glasina", iako ovde govore ljudi koji su je znali iz prve ruke. Ona je sve vreme u našem fokusu, a pričanje tj prepričavanje podstiče utisak da pored toga što gledamo film o Amy, zapravo i "slušamo priču o njoj". Te su neke stvari prepuštene našoj mašti. Naročito bolesnoj.
Naravno, simulirajući okoliš koji je postojao u Amy-ne slavne dane i sam film doprinosi daljoj prostituciji "glasina o njoj".
Ali, najgore je kada u potrazi za "nerečenim" i "neprikazanim" film "do lakata" zarije ruke u privatnost. U jedva (vidi se po njihovom kvalitetu) napabirčenim snimcima na kojima je devojčica i tinejdžerka Amy u druženju sa svojim drugaricama (koje su, sigurno, u "interesu istine" i za masne pare ustupile reditelju iste, ali nije ni bitno...), u snimcima ostavljenih telefonskih poruka, intimnim "selfie" trenucima... sagrebano je sa dna ono što široke mase već nisu zgutale sa različitim začinima. Jer to je jedino što u "priči o Amy" ne znamo.
Usputni snimci nastupa i TV gostovanja, poneka pesma, trema koju je imala prilikom snimanja dueta sa Tony-jem Benettom (a ko ne bi pred svojim uzorom?), to je sve danak hronologiji i apsolutnom odsustvu ikakvog ličnog/ autorskog odnosa prema ovoj priči. Amy, "d film", je isto ono što bi za vas napabirčio "Sun" u svom "specijalnom izdanju", sve sa kontroverznim snimcima ponašanja tate Winehousea koji je, tako ispada, gledao da otrgne koji minut od ćerkinih "petnajs".
Gledajući "malu Amy" nema šanse da se svakom ocu (u publici) ne otrgne suza na pomisao da je to nežno stvorenje, "nečija ćerka" završila tako brutalno, pred široko raširenim očima javnosti. Ne želim ni reč da potrošim na to da li je ona sama bila kriva za to kako je završila, jer nisam čovek koji bi na takvu osobu prvi bacio kamen. U filmu njena muzika deluje kao da ne igra ni drugu glavnu ulogu, već je nešto što se podrazumeva, što znamo i samim tim (da ne bi Mos Defa da kaže koju...) ona je samo "podvlačenje" priči koja nema veze sa njom. Baš tako- koja nema veze sa njom.
Na kraju filma ima i snimak kako Amy iznose u onom leš-džaku iz kuće. Nažalost, nema snimaka leša iz mrtvačnice, niti kadra iz donjeg ugla na sanduk koji se spušta u raku... Ali, za to smo kompenzovani snimcima uronzanih pre sahrane...
Ogavno, gadno, bespotrebno, nisko (najniže!) i tužno. Besan sam na sebe što sam gledao.
SELEKTAH: 1/ 10
Senna mi je bio prilično dobar dokumentarac, ali nakon gledanja Amy zamolio bih reditelja Asifa Kapadia da negde nekome što pre popuši što deblji i što duži kurac.
Amy je odvratan film. Jedan od onih koji radi baš ono što kritikuje, i čini to "u interesu rešavanja problema", dakle, našem interesu. MRŠ!!!
Jedina lepa stvar koju je ovaj film postigao, a u slučaju da ste bolje upoznati sa likom i delom Amy Winehouse od mene, nije ni to, bilo je što mi je Amy dočarao kao jednu duhovitu, pametnu i blesavu devojku. Barem dok je bila "sva svoja".
Sve ostalo je brutalno razvaljivanje nečije privatnosti.
U eri u kojoj su paparaci osvajači u ime žute štampe već izrovarili i isfotkali svaki pedalj Amy-nog života (a bogami i post-mortem), Kapadia je imao težak zadatak da ponudi nešto novo. Naravno, na pamet mu nije palo da svom filmu da neki ugao* (vratiću se na ovo) iz koga bi bilo (nedajbože, umetnički) zanimljivo sagledati ovaj kratki i burni život. Amy se, htedoh reći kao pijan plota, drži ustaljene hronološke matrice u kojoj je najviše vremena dato događajima koji su doveli do, deluje, svima očekivanog kraja. Onako mejnstrimski i žuto kao prljavština u ušima.
Kad kažem "ugao", on ovde u izvesnoj meri i postoji, i konceptualno i rediteljski- Kapadia nije koristio "talk head" format gde svedoci i "posmatrači" govore u kameru. Njihova svedočenja postoje, ali su isključivo prisutna u audio-formatu i vrlo često emitovana preko slika koje i nemaju direktne veze sa onim o čemu se govori. Na ovaj način potencira se to da je Amy-n život bio serija spekulacija, tračeva, neproverenih "glasina", iako ovde govore ljudi koji su je znali iz prve ruke. Ona je sve vreme u našem fokusu, a pričanje tj prepričavanje podstiče utisak da pored toga što gledamo film o Amy, zapravo i "slušamo priču o njoj". Te su neke stvari prepuštene našoj mašti. Naročito bolesnoj.
Naravno, simulirajući okoliš koji je postojao u Amy-ne slavne dane i sam film doprinosi daljoj prostituciji "glasina o njoj".
Ali, najgore je kada u potrazi za "nerečenim" i "neprikazanim" film "do lakata" zarije ruke u privatnost. U jedva (vidi se po njihovom kvalitetu) napabirčenim snimcima na kojima je devojčica i tinejdžerka Amy u druženju sa svojim drugaricama (koje su, sigurno, u "interesu istine" i za masne pare ustupile reditelju iste, ali nije ni bitno...), u snimcima ostavljenih telefonskih poruka, intimnim "selfie" trenucima... sagrebano je sa dna ono što široke mase već nisu zgutale sa različitim začinima. Jer to je jedino što u "priči o Amy" ne znamo.
Usputni snimci nastupa i TV gostovanja, poneka pesma, trema koju je imala prilikom snimanja dueta sa Tony-jem Benettom (a ko ne bi pred svojim uzorom?), to je sve danak hronologiji i apsolutnom odsustvu ikakvog ličnog/ autorskog odnosa prema ovoj priči. Amy, "d film", je isto ono što bi za vas napabirčio "Sun" u svom "specijalnom izdanju", sve sa kontroverznim snimcima ponašanja tate Winehousea koji je, tako ispada, gledao da otrgne koji minut od ćerkinih "petnajs".
Gledajući "malu Amy" nema šanse da se svakom ocu (u publici) ne otrgne suza na pomisao da je to nežno stvorenje, "nečija ćerka" završila tako brutalno, pred široko raširenim očima javnosti. Ne želim ni reč da potrošim na to da li je ona sama bila kriva za to kako je završila, jer nisam čovek koji bi na takvu osobu prvi bacio kamen. U filmu njena muzika deluje kao da ne igra ni drugu glavnu ulogu, već je nešto što se podrazumeva, što znamo i samim tim (da ne bi Mos Defa da kaže koju...) ona je samo "podvlačenje" priči koja nema veze sa njom. Baš tako- koja nema veze sa njom.
Na kraju filma ima i snimak kako Amy iznose u onom leš-džaku iz kuće. Nažalost, nema snimaka leša iz mrtvačnice, niti kadra iz donjeg ugla na sanduk koji se spušta u raku... Ali, za to smo kompenzovani snimcima uronzanih pre sahrane...
Ogavno, gadno, bespotrebno, nisko (najniže!) i tužno. Besan sam na sebe što sam gledao.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment