Niko mi nikada neće poverovati da sam hteo da pišem o ovom albumu pre nego što je Bowie umro
Blackstar mi se dopao jedne noći, kao i mnogi albumi u poslednje vreme. U zlo doba kad se razum uspava i sile haosa i bezumlja preuzmu vlast nad našim mislima. Prionuo je uz mene.
Nezanemarljivo je i to da me čitava atmosfera i zvučna kulisa albuma podsećaju na jednu od mojih najomiljenijih pesama Davida Bowieja. Čak šta, usudio bih se da kažem, a bez naročito potkovanog poznavanja opusa autora, da u njoj leži elijen koga je Bowie klonirao na Blackstar. Ista vrsta džeziranog plutanja kroz kosmos. Ili prog-rok, kako su ga naš oci zvali, i svirali.
Sad kada je Bowie umro sve se promenilo. Ali ja ne bih o tome, jer o tome imate svuda sada, i previše.
Ja bih da se držim Blackstara onih dva dana dok su i jedan i drugi bili živi.
Blackstar bi mogao da bude album kakav bi uskoro Radiohead mogli da snime. I to je kompliment. Emocije, žal, tiha jeza, sve natopljeno u svirku, u mini-masturbiranja na instrumentima, u raznošenje. Bowie transcendira činjenicu da se vratio sa The Next Day (koji je sam po sebi bio njegov album iz 1978, kao što i omot sugeriše) i sumira 13 godina tokom kojih ga nije bilo. Godina glasina. Godina privatnosti. Godina suočavanja.
I'm Deranged, i Outside uopšte, su mi najdraža i najbliskija faza Bowieja (ako ostavimo po strani prvi Tin Machine). On zvuči tako moćno, angažovano. Ta moć i ta želja za angažovanošću (prkosom) je oslabila na narednim izdanjima i čini mi se da je Bowie na ...Hours, Heathen i Reality već lagano krenuo ka zadnjim redovima, "coaching" poziciji. Neželjan više igre.
The Next Day je bio "portret nekadašnjeg igrača", pre nego povratak u igru. Nešto kao rimejk.
Blackstar je ponovno učestvovanje. Na nov način, Ispostavilo se- nov i poslednji. Samo što sada Bowie izgleda kao neko ko igra sam sa sobom, a ne sa svetom, publikom, kosmosom. Imam utisak da se oseća relevantnim (prizovite opet ono moje poređenje sa nekim od budućih albuma Radiohead) i da sam sebe izaziva i odgovara na izazove. Blackstar možda nije album baš iz 2016. Ali David Bowie jeste.
U suštini Blackstar je moderna prog-rok ploča. Ima odvratnih momenata poput soloa na saksu u sred I Can't Give Everything Away, a potom i onog gitarskog, ali sve to će kad počne februar ionako pronaći načina da postane Kanye West. Kid A i njegova lepša sestrica, Amnesiac, su zgodne reference, u meri mirenja ambijentalnog, džeziranog i roka. Jedino što je tamo Thom otkidao na Warp, a Bowie je ovde sasvim u skladu sa narastajućim interesom za džez kod mlađe populacije. Singl Blackstar je čudesan. I dalje. Nakon stotinu slušanja.
Sue (Or in a Season of Crime) je I'm Deranged ovog albuma. Ne toliko dobra. Ali nesumnjivo je ista pesma. Plus džez.
Girl Loves Me je posmrtni marš. Mislim, to bih napisao i da nije umro. Dugačak, dugačak posmrtni marš koji izgleda tako što ljudi marširaju, svakog dana, na isti način, za nekim ko je umro, ka sopstvenoj smrti.
Lazarus i Dollar Days su jedna pesma, iz dva dela. Prvim završava noć, drugim počinje dan. Lice i naličje nade. Plus odvratni solo na saksu u Dollar Days, kao da osamdesete nikada neće završiti. Dosta čizi, ako mene pitate (držim da Radiohead neće tako, jer devedesete...).
Bedak je što Blackstar nikada više nećemo moći da slušamo kao ona dva dana nakon izlaska (i onih par dana pre izlaska kada je procureo do nas). Jer to je bio album kojim sam probao da se pozabavim ovde.
SELEKTAH: 8 stars/ 10
Blackstar mi se dopao jedne noći, kao i mnogi albumi u poslednje vreme. U zlo doba kad se razum uspava i sile haosa i bezumlja preuzmu vlast nad našim mislima. Prionuo je uz mene.
Nezanemarljivo je i to da me čitava atmosfera i zvučna kulisa albuma podsećaju na jednu od mojih najomiljenijih pesama Davida Bowieja. Čak šta, usudio bih se da kažem, a bez naročito potkovanog poznavanja opusa autora, da u njoj leži elijen koga je Bowie klonirao na Blackstar. Ista vrsta džeziranog plutanja kroz kosmos. Ili prog-rok, kako su ga naš oci zvali, i svirali.
Sad kada je Bowie umro sve se promenilo. Ali ja ne bih o tome, jer o tome imate svuda sada, i previše.
Ja bih da se držim Blackstara onih dva dana dok su i jedan i drugi bili živi.
Blackstar bi mogao da bude album kakav bi uskoro Radiohead mogli da snime. I to je kompliment. Emocije, žal, tiha jeza, sve natopljeno u svirku, u mini-masturbiranja na instrumentima, u raznošenje. Bowie transcendira činjenicu da se vratio sa The Next Day (koji je sam po sebi bio njegov album iz 1978, kao što i omot sugeriše) i sumira 13 godina tokom kojih ga nije bilo. Godina glasina. Godina privatnosti. Godina suočavanja.
I'm Deranged, i Outside uopšte, su mi najdraža i najbliskija faza Bowieja (ako ostavimo po strani prvi Tin Machine). On zvuči tako moćno, angažovano. Ta moć i ta želja za angažovanošću (prkosom) je oslabila na narednim izdanjima i čini mi se da je Bowie na ...Hours, Heathen i Reality već lagano krenuo ka zadnjim redovima, "coaching" poziciji. Neželjan više igre.
The Next Day je bio "portret nekadašnjeg igrača", pre nego povratak u igru. Nešto kao rimejk.
Blackstar je ponovno učestvovanje. Na nov način, Ispostavilo se- nov i poslednji. Samo što sada Bowie izgleda kao neko ko igra sam sa sobom, a ne sa svetom, publikom, kosmosom. Imam utisak da se oseća relevantnim (prizovite opet ono moje poređenje sa nekim od budućih albuma Radiohead) i da sam sebe izaziva i odgovara na izazove. Blackstar možda nije album baš iz 2016. Ali David Bowie jeste.
U suštini Blackstar je moderna prog-rok ploča. Ima odvratnih momenata poput soloa na saksu u sred I Can't Give Everything Away, a potom i onog gitarskog, ali sve to će kad počne februar ionako pronaći načina da postane Kanye West. Kid A i njegova lepša sestrica, Amnesiac, su zgodne reference, u meri mirenja ambijentalnog, džeziranog i roka. Jedino što je tamo Thom otkidao na Warp, a Bowie je ovde sasvim u skladu sa narastajućim interesom za džez kod mlađe populacije. Singl Blackstar je čudesan. I dalje. Nakon stotinu slušanja.
Sue (Or in a Season of Crime) je I'm Deranged ovog albuma. Ne toliko dobra. Ali nesumnjivo je ista pesma. Plus džez.
Girl Loves Me je posmrtni marš. Mislim, to bih napisao i da nije umro. Dugačak, dugačak posmrtni marš koji izgleda tako što ljudi marširaju, svakog dana, na isti način, za nekim ko je umro, ka sopstvenoj smrti.
Lazarus i Dollar Days su jedna pesma, iz dva dela. Prvim završava noć, drugim počinje dan. Lice i naličje nade. Plus odvratni solo na saksu u Dollar Days, kao da osamdesete nikada neće završiti. Dosta čizi, ako mene pitate (držim da Radiohead neće tako, jer devedesete...).
Bedak je što Blackstar nikada više nećemo moći da slušamo kao ona dva dana nakon izlaska (i onih par dana pre izlaska kada je procureo do nas). Jer to je bio album kojim sam probao da se pozabavim ovde.
SELEKTAH: 8 stars/ 10
http://vigilantcitizen.com/musicbusiness/occult-universe-david-bowie-meaning-blackstar/
ReplyDelete