Pobednik prošlogodišnjeg Sundance festivala u kategoriji "dokumentarci"
"Bio bi ovo zanimljiviji igrani film" zapisao sam u svoju svesčicu sa spiskom odgledanih filmova.
The Wolfpack je priča o šestorici braće (i jednoj, skrajnutoj, sestrici) koje su otac i majka podizali zatvorene u prostranom stanu jedne višespratnice ne toliko daleko od nekadašnjih "bliznakinja". Kako sami kažu, bilo je godina kada su stan napuštali nekoliko puta godišnje, a bilo je onih kad cele godine iz njega nisu izašli nijednom. Njihova jedina, i najveća, zabava bilo je gledanje filmova i potom njihova rekreacija i ponovno snimanje "u sopstvenoj produkciji".
Šestoro braće, koji su imena dobili po indijskim božanstvima (Govinda, Jagadisa, Mukunda, Narayana...), peruanskog porekla i dugih kosa, pravo niotkuda obraća nam se kao ko-konspiratorima koji im pomažu u bekstvu ili re-socijalizaciji. U njihovom smo stanu, bez mnogo prethodnih objašnjenja, suočeni sa njihovim ispovestima i lošim VHS snimcima odrastanja. Usput saznajemo da im je otac Peruanac, koga je majka upoznala tokom nekog hipi-tripovanja, a zbližili su ih slični pogledi na svet: prezir prema kapitalizmu i konvencijama koje on nameće. Ideja im je bila da se presele u Švedsku, koju je otac video kao "obećanu zemlju", ali do toga nikada nije došlo. Ostali su zatočeni u Njujorku, i njihova deca sa njima.
Film ne ulazi konkretno u to kako je porodica uspela da pored "Njujorčana", socijalnih službi, suseda i svega ostalog godinama živi na način na koji je živela, kao ni od čega je tačno uspela da živi. Ne znamo ni koliko film preteruje. Jedino što je dovoljno konkretno saopšteno jeste da su deca bila "školovana kod kuće" i da je majci na ime toga (ako sam dobro razumeo) uplaćivana neka kompenzacija. Od koje su živeli. Zvuči sumanuto, znam. Još više da su deca stasala u ozbiljne i elokventne tinejdžere koji su na "grad koji ne spava" gledali sa ikstotog sprata nebodera.
Crystal Moselle, kojoj je ovo prvi film, ne objašnjava kako je stigla do "čopora", niti kakva je "situacija" u domu. Iz priče shvatamo da se jedan od sinova osilio da izađe iz stana bez pitanja, i da je to potom kreiralo mini-pobunu u diktaturi alkoholom i godinama oslabljenog oca. The Wolfpack kao da hvata "vučje proleće" u njihovom domu. Međutim, sve to niže se bez jasne strukture. Filmovi (poput Reservoir Dogs, horora i Nolanovog Batmana) su najdominantniji deo sadržaja. Poput neke sumanute apoteoze sedmoj umetnosti, svedoci smo koliko "život na filmu (koji nije stvaran, jel da?)" može da kompenzuje jedan isto toliko ne-stvaran. Ali u ovom konkretnom slučaju, više ćemo biti impresionirani entuzijazmom, trudom i snalažljivošću braće da od dostupnih stvari kreiraju kostime i scenografiju. Kada prvi put, zajedno sa njima, odemo u bioskop (da gledamo Russelovog The Fighter), nažalost, nećemo proći kroz ne znam kakvu katarzu. Za braću to jeste bio doživljaj, ali Moselle ne ume da ga dočara.
Film završava niotkuda kao što i počinje tada i tamo. Oslonjen na bizarnost same realnosti, on je tek delimično uspeo da joj priđe, i najbolji je kad je nemi svedok njene "sadašnjosti", kad vidimo oca kako pokušava da (nam) se obrati ili majku u sa decom i mužem. Sve ostalo ostavlja sumnju u ozbiljnu "konstrukciju" koja je kreirala potrebni nivo "dokumentarnosti".
Što je prava šteta, jer ova priča pruža pravi potencijal za ozbiljnu meta-filmsku igru. A ne ovo.
SELEKTAH: 5/ 10
"Bio bi ovo zanimljiviji igrani film" zapisao sam u svoju svesčicu sa spiskom odgledanih filmova.
The Wolfpack je priča o šestorici braće (i jednoj, skrajnutoj, sestrici) koje su otac i majka podizali zatvorene u prostranom stanu jedne višespratnice ne toliko daleko od nekadašnjih "bliznakinja". Kako sami kažu, bilo je godina kada su stan napuštali nekoliko puta godišnje, a bilo je onih kad cele godine iz njega nisu izašli nijednom. Njihova jedina, i najveća, zabava bilo je gledanje filmova i potom njihova rekreacija i ponovno snimanje "u sopstvenoj produkciji".
Šestoro braće, koji su imena dobili po indijskim božanstvima (Govinda, Jagadisa, Mukunda, Narayana...), peruanskog porekla i dugih kosa, pravo niotkuda obraća nam se kao ko-konspiratorima koji im pomažu u bekstvu ili re-socijalizaciji. U njihovom smo stanu, bez mnogo prethodnih objašnjenja, suočeni sa njihovim ispovestima i lošim VHS snimcima odrastanja. Usput saznajemo da im je otac Peruanac, koga je majka upoznala tokom nekog hipi-tripovanja, a zbližili su ih slični pogledi na svet: prezir prema kapitalizmu i konvencijama koje on nameće. Ideja im je bila da se presele u Švedsku, koju je otac video kao "obećanu zemlju", ali do toga nikada nije došlo. Ostali su zatočeni u Njujorku, i njihova deca sa njima.
Film ne ulazi konkretno u to kako je porodica uspela da pored "Njujorčana", socijalnih službi, suseda i svega ostalog godinama živi na način na koji je živela, kao ni od čega je tačno uspela da živi. Ne znamo ni koliko film preteruje. Jedino što je dovoljno konkretno saopšteno jeste da su deca bila "školovana kod kuće" i da je majci na ime toga (ako sam dobro razumeo) uplaćivana neka kompenzacija. Od koje su živeli. Zvuči sumanuto, znam. Još više da su deca stasala u ozbiljne i elokventne tinejdžere koji su na "grad koji ne spava" gledali sa ikstotog sprata nebodera.
Crystal Moselle, kojoj je ovo prvi film, ne objašnjava kako je stigla do "čopora", niti kakva je "situacija" u domu. Iz priče shvatamo da se jedan od sinova osilio da izađe iz stana bez pitanja, i da je to potom kreiralo mini-pobunu u diktaturi alkoholom i godinama oslabljenog oca. The Wolfpack kao da hvata "vučje proleće" u njihovom domu. Međutim, sve to niže se bez jasne strukture. Filmovi (poput Reservoir Dogs, horora i Nolanovog Batmana) su najdominantniji deo sadržaja. Poput neke sumanute apoteoze sedmoj umetnosti, svedoci smo koliko "život na filmu (koji nije stvaran, jel da?)" može da kompenzuje jedan isto toliko ne-stvaran. Ali u ovom konkretnom slučaju, više ćemo biti impresionirani entuzijazmom, trudom i snalažljivošću braće da od dostupnih stvari kreiraju kostime i scenografiju. Kada prvi put, zajedno sa njima, odemo u bioskop (da gledamo Russelovog The Fighter), nažalost, nećemo proći kroz ne znam kakvu katarzu. Za braću to jeste bio doživljaj, ali Moselle ne ume da ga dočara.
Film završava niotkuda kao što i počinje tada i tamo. Oslonjen na bizarnost same realnosti, on je tek delimično uspeo da joj priđe, i najbolji je kad je nemi svedok njene "sadašnjosti", kad vidimo oca kako pokušava da (nam) se obrati ili majku u sa decom i mužem. Sve ostalo ostavlja sumnju u ozbiljnu "konstrukciju" koja je kreirala potrebni nivo "dokumentarnosti".
Što je prava šteta, jer ova priča pruža pravi potencijal za ozbiljnu meta-filmsku igru. A ne ovo.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment