Novi film najtalentovanijeg reditelja Latinske Amerike
Bio sam vrlo uzbuđen pre početka ovog filma. Jer Sebastian Silva je jedna od najviđenijih rediteljskih zvezda MMG-a.
I prvih pola sata, pa i 45 minuta njegovog novog filma, sa polu-internacionalnim kastom kao i prethodna dva, ali prvim u kome on igra glavnu ulogu, nije mi baš objasnilo čime ću se (i) ovde oduševiti.
A onda je priča neplanirano buknula, kao vatra posuta benzinom, gorela neko vreme i utihnula.
I ja sam shvatio.
Ja mislim da sam shvatio.
Nasty Baby je toliko "anti-PC" film da se to može tumačiti samo kao uspostava novog "PC" standarda. Ozbiljno provokativnog i radikalnog.
Silva igra Freddy-ja koji živi u jednoj, middle-class-hipsterskoj četvrti Njujorka, sa svojim momkom Mo-om. Koga igra Tunde Adebimpe, frontmen TV On The Radio (toliko o hipsterskim temeljima ovog filma). On već nekoliko puta neuspešno pokušava da svojoj drugarici Polly (Kristen Wiig) omogući da ostane u drugom stanju. Međutim, njegova sperma je malobrojna i tog posla će morati da se prihvati njegov momak. Kako bi sve troje postali roditelji, za čim Freddy i Polly najviše žude.
Ovom delu priče, i uopšte životu jednog gej para u Njujorku koji ima dileme oko zasnivanja porodice, kontriraju se susreti sa (crnim) beskućnikom Bishopom koji očigledno ima mentalnih problema, što samo daje krila njegovim rasističkim, seksističkim, homofobnim ponašanjima. Pored toga Bishop ima i lošu susedsku naviku da mašinom za raspirivanje lišća dejstvuje po kraju mnogo ranije nego što je to propisano.
Sve zajedno, dakle, liči na dva nepodnošljiva festivalska filma spojena u još jedan nepodnošljiviji. S jedne strane dramimo nad naporima troje ljudi da u klimi nelakog prihvatanja (dočaranu kroz Mo-ovu konzervativnu familiju) žive normalan život, a s druge vidimo kako prolaze ljudi odbačeni od svih, koji bez ikakvog socijalnog kompasa započinju i prekidaju komunikaciju sa sredinom oko sebe kako njima odgovara.
U mojoj predstavi Njujorka, beskućnici su, baš koliko i homoseksualci njegovi noseći temelji. U najmanju ruku- jedni od. Podjednako ugroženi, podjednako predmet projekata brojnih fondacija i kampanja. Podjednako u naporu da žive normalno.
Ono što Silva radi jeste da ih okreće jedne protiv drugih. I to što je beskućnik Bishop "lud" samo donekle opravdava njegovo ponašanje. On je simbol siledžijstva sredine i njenog "ludila". Isprva, Silva tera svoje junake da pokazuju razumevanje, ali u nekom trenutku, i u vrlo "senzitivnim okolnostima", jedan od njih podvlači crtu i...
Škakljivost te odluke i hladnokrvna sanacija njenih posledica (u kojoj opet učestvuje jedan "stari"/"oldskul" gej) najzanimljiviji su deo ovog filma i centar erupcije različitih moralnih tumačenja. Kakvu poruku Silva šalje? Uzmite pravdu u svoje ruke? Ne budite nemoćni? Ne trpite? Ili je pak čitav film smela i osorna kritika (već ponegde kritikovane) gej "neosetljivosti" na "tuđe" probleme? A sve prikazano sa istom onom naturalističkom uverljivošću sa kojom su nam do tog trenutka prikazivani i "najobičniji" trenuci njihovih života. Kao nastavak, ne kao "ekstenzija" takvog života.
Zaboravio sam da kažem da je celom dužinom filma, "negde između", provučen Freddy-jeva video instalacija "Nasty Baby" u kojoj je on zamislio da sebe (i svoje prijatelje) snimi kako se ponašaju kao bebe. Ali od cele njegove elaboracije projekta, zapamtio sam samo da ne želi da bude "samozaokupljen kao Marina Abramović". Ostavljam vama da tumačite ulogu tog performansa u konstelaciji filma.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Bio sam vrlo uzbuđen pre početka ovog filma. Jer Sebastian Silva je jedna od najviđenijih rediteljskih zvezda MMG-a.
I prvih pola sata, pa i 45 minuta njegovog novog filma, sa polu-internacionalnim kastom kao i prethodna dva, ali prvim u kome on igra glavnu ulogu, nije mi baš objasnilo čime ću se (i) ovde oduševiti.
A onda je priča neplanirano buknula, kao vatra posuta benzinom, gorela neko vreme i utihnula.
I ja sam shvatio.
Ja mislim da sam shvatio.
Nasty Baby je toliko "anti-PC" film da se to može tumačiti samo kao uspostava novog "PC" standarda. Ozbiljno provokativnog i radikalnog.
Silva igra Freddy-ja koji živi u jednoj, middle-class-hipsterskoj četvrti Njujorka, sa svojim momkom Mo-om. Koga igra Tunde Adebimpe, frontmen TV On The Radio (toliko o hipsterskim temeljima ovog filma). On već nekoliko puta neuspešno pokušava da svojoj drugarici Polly (Kristen Wiig) omogući da ostane u drugom stanju. Međutim, njegova sperma je malobrojna i tog posla će morati da se prihvati njegov momak. Kako bi sve troje postali roditelji, za čim Freddy i Polly najviše žude.
Ovom delu priče, i uopšte životu jednog gej para u Njujorku koji ima dileme oko zasnivanja porodice, kontriraju se susreti sa (crnim) beskućnikom Bishopom koji očigledno ima mentalnih problema, što samo daje krila njegovim rasističkim, seksističkim, homofobnim ponašanjima. Pored toga Bishop ima i lošu susedsku naviku da mašinom za raspirivanje lišća dejstvuje po kraju mnogo ranije nego što je to propisano.
Sve zajedno, dakle, liči na dva nepodnošljiva festivalska filma spojena u još jedan nepodnošljiviji. S jedne strane dramimo nad naporima troje ljudi da u klimi nelakog prihvatanja (dočaranu kroz Mo-ovu konzervativnu familiju) žive normalan život, a s druge vidimo kako prolaze ljudi odbačeni od svih, koji bez ikakvog socijalnog kompasa započinju i prekidaju komunikaciju sa sredinom oko sebe kako njima odgovara.
U mojoj predstavi Njujorka, beskućnici su, baš koliko i homoseksualci njegovi noseći temelji. U najmanju ruku- jedni od. Podjednako ugroženi, podjednako predmet projekata brojnih fondacija i kampanja. Podjednako u naporu da žive normalno.
Ono što Silva radi jeste da ih okreće jedne protiv drugih. I to što je beskućnik Bishop "lud" samo donekle opravdava njegovo ponašanje. On je simbol siledžijstva sredine i njenog "ludila". Isprva, Silva tera svoje junake da pokazuju razumevanje, ali u nekom trenutku, i u vrlo "senzitivnim okolnostima", jedan od njih podvlači crtu i...
Škakljivost te odluke i hladnokrvna sanacija njenih posledica (u kojoj opet učestvuje jedan "stari"/"oldskul" gej) najzanimljiviji su deo ovog filma i centar erupcije različitih moralnih tumačenja. Kakvu poruku Silva šalje? Uzmite pravdu u svoje ruke? Ne budite nemoćni? Ne trpite? Ili je pak čitav film smela i osorna kritika (već ponegde kritikovane) gej "neosetljivosti" na "tuđe" probleme? A sve prikazano sa istom onom naturalističkom uverljivošću sa kojom su nam do tog trenutka prikazivani i "najobičniji" trenuci njihovih života. Kao nastavak, ne kao "ekstenzija" takvog života.
Zaboravio sam da kažem da je celom dužinom filma, "negde između", provučen Freddy-jeva video instalacija "Nasty Baby" u kojoj je on zamislio da sebe (i svoje prijatelje) snimi kako se ponašaju kao bebe. Ali od cele njegove elaboracije projekta, zapamtio sam samo da ne želi da bude "samozaokupljen kao Marina Abramović". Ostavljam vama da tumačite ulogu tog performansa u konstelaciji filma.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
No comments:
Post a Comment