Proseci
THE ASSASSIN
Iskreno, mislili smo da je ovaj kanski osvajač srebrne medalje ("za režiju") neki novi Crouching Tiger, Hidden Dragon, i kad je već prošlo dovoljno filma da shvatimo da nije, bilo je prekasno da se predomislimo, jer je već zauzeo centralno mesto u najluđoj noći (majke mi, tru story). The Assassin, proslavljenog tajvanskog veterana Hsien-Hsien Houa (opet Duda...), je Crouching Tiger, ali kako bi ga video Sokurov. Recimo.
Interesujući se, u inostranim recenzijama, da li sam dobro razumeo sve što se u ovom filmu desilo (a u istima je, i inače, vladalo ogromno interesovanje za proveru sopstvenih "razumevanja") saznao sam da svi ovi kineski filmovi sa martial arts tematikom i ejnšnt Kinom obitavaju unutar žanra "vuksija", kome je Hou pokušao da da svoj lični doprinos.
The Assassin je "lepo slikan". Najveći broj kadrova ima dramsku tenziju i napetost Ozuovih ostvarenja, sa kamerom koja tek blago i presporo švenkuje malo levo, ili desno, i nazad. Dok junaci obitavaju u besprekorno dekorisanim scenografijama punim pažljivo izrađenih detalja. Kad se šibaju, sevanje njihovih oružja uvek ima prirodan zvuk i dato je bez tradicionalne pompe, nekako rutinskije.
Drvenost junaka, glume, uz sveopšti minimalizam me je više bespotrebno naprezala, nego što mi je pričinila zadovoljstva.
SELEKTAH: 5/ 10
THE WALK
Za The Walk mi je žao što sam u bioskopima propustio njegovu 3D verziju, jer mi se čini da je ovaj film (baš kao i Gravity) kompletan samo ako ste "deo njega". Tj, čini mi se da bi mi neke njegove mane manje smetale. Pre svega, nisam siguran u kasting. Jospeh Gordon-Levitt mi je, inače, odličan, ali se "na filmu" mnogo ubedljivije dokazao u artsy/ozbiljnim ulogama, nego u komični(ji)m. Robert Zemeckis je ovde pokušao da razbije ili ublaži nekonvencionalan pristup "istinitom događaju" nekom vrstom Mythbusters-voditeljske demonstracije kroz događaje. Ako sam to i mogao da progutam, Gordon-Levittov francuski akcenat i nepotrebno menjanje jezika nisam. Jer ako je do autentičnosti, nema šanse da vam se dvoje Francuza IKADA svađaju na engleskom.
Sam tretman osvajanja "Bliznakinja" ima lakoću kojom je Soderbergh "pljačkao" u Ocean's Eleven. Slučajne okolnosti skoro uvek su povod za filmski interesantne trenutke, ali uvek završe dobro po našeg junaka. A nekako slično nam je upakovan i ceo Gordon-Levittov entourage.
Zemeckis je dao sve od sebe da razigra događaje i pripreme, da oneobiči junake, da strip-tizuje pojedine momente, ali na kraju ovo je film o jednoj šetnji po žici. Stvar, kako sam Zemeckis prikazuje, ni kod onih koji su je pratili sto spratova ispod nije baš izazvala padanje u nesvest.
Cenim da je 3D pozivnica omogućavala i šetnju po žici. Ko me hebe što je nisam iskoristio.
SELEKTAH: 5/ 10
POOTIE TANG
Pootie Tang je za sada jedino filmsko, rediteljsko ostvarenje bogaoca Louisa C.K.-a. I svako ko je fan ovog čoveka treba da odgleda ovaj film, i to neće biti lak zadatak, ali niko sem nas, fanova, neće to učiniti. Jer nije ni kada je trebalo (film je iz 2001).
Najviše od svega me zanima, i to bih prvo Louisa pitao, gde je i kako dobio ideju da svoje prvo filmsko ostvarenje osmisli kao spuf/ varijaciju na bleksplojtejšn filmove, i to onaj njihov podžanr koji inspiraciju crpi iz kung fu filmova.
Pootie Tang, priča o crnoj r'n'b zvezdi, koja uz pomoć svog magičnog kaiša operiše i kao "delilac pravde" izgleda kao nešto što bi ovih dana RZA rado uradio, s tim što čitava stvar izgleda kao da bi bila sto puta zanimljivija da su svi akteri, pa makar radili isto, bili beli kao u Woody Allenovim filmovima.
Louis C.K. je otišao na teren toliko nesličan bilo čemu što ga je pre i posle toga zanimalo (barem koliko je meni poznato, a, verujte mi, dosta mi je poznato!) da su rezultati bolno neverovatni za gledanje.
Ali neko mora.
SELEKTAH: 5minus/ 10
SOUTHPAW
Šta da očekujete od filma u kome 50 Cent igra menadžera uspešnog boksera, a Rita Ora majku-kurvu navučenu na krek? Možda da ga je režirao Antoine Fuqua. Malo manje da u njemu glavnu ulogu igra Jake Gyllenhaal, sa nerealno najavljenim "oskarovskim očekivanjima". I sigurno ne da je scenario napisao niko drugi do Kurt Sutter. Ali to nam je što nam je.
Southpaw je Rocky V i Rocky VI u jednom, sa pričom o bokserskom šampionu koji u "drugom delu karijere" ostaje bez supruge i bankrotira (i jedno i drugo dato u dosta neuverljivom spletu okolnosti) i prinuđen je da se sa dna opet diže do vrha. Uz pomoć ostarelog boksera koji u tišini života drži boksersku vežbaonicu.
Materijal koji je, možda, pisan sa ozbiljnijim žanrovskim ambicijama, u Fuquinim rukama srozan je na MTV nivo u kome svi dramski obrti prate klišee za koji se od publike traži, procenjenih, 6 do 7 sekundi skoncentrisane pažnje. I bogatstvo i siromaštvo glamurizovani su u svojoj lepoti i stra'oti u skladu sa propisima žute štampe.
Gyllenhaal se potrudio, ali, bojim se, više nego što je to bilo ko od članova ekipe želeo. Možda zato svi ostali deluju kao da su u čudu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
CINDRELLLA
Ovo smo ogledali sa i zbog Eli. Kenneth Branagh je napravio adaptaciju čuvene bajke bez mnogo želje da je aktuelizuje ili "pročita na nov način". Sva razigravanja u dobro poznatom sledu događaja uglavnom idu na račun, legitimnog, rediteljskog doživljaja izvornog teksta, pa tako imamo urnebesno kreiranje Pepeljuginog autfita, rekvizite i anturaža za bal, baš kao i ostanak bez istih. U takvim trenucima čini se da je Branagh malkice mislio i na odrasle, a ne samo na decu koja se po prvi put suočavaju sa filmskom (ili bilo kakvom drugom) ekranizacijom bajke koja im je do sada samo čitana.
Jedino, zapravo, gde je njegova intervencija prevazišla rediteljsku jeste pokušaj da se lik, obično, zle maćehe, objasni i opravda nekom njenom ličnom tragedijom, u kojoj je (i) ona žrtva, i to muškarca koji ju je, zajedno sa dve ćerke, ostavio, a potom i hude sudbine koja ju je i po drugi put lišila voljene osobe, ovaj put Pepeljuginog oca.
Vratio bih se na prvu rečenicu ovog prikaza samo da konstatujem da ne mogu da zamislim druge okolnosti u kojima bih želeo da pogledam ovaj film.
SELEKTAH: 6/ 10
SELF/ LESS
Ryan Raynolds baš nema sreće poslednjih godina. Čitav niz filmova u kojima je igrao (glavnije uloge) prošao je od loše do neočekivano loše. Pa tako i ovaj. Što ne znači da je ovaj film loš, ali ni da se Raynolds proslavio u njemu.
Ako ste gledali neki od filmova Tarsema Singha (The Cell, The Fall, Immortals, Mirror Mirror) onda ste se verovatno navikli da se radi o autoru kome virtuelni overdouz nije stran i često čini centralno mesto u njegovim filmovima. Ovde to nije slučaj. Ovde to, nažalost, nije slučaj. Ovde je Singh, pretpostavljam ne svojom voljom, bio prinuđen da laboratoriju koja ljudima nudi drugi život prikaže kao niz najlonom napravljenih hodnika, kakve obično zatičemo u filmovima koji se bave nekom epidemijom. Mogao bih da poverujem da je Singh želeo da proba nešto drugo tj na drugačiji način, ali sve u Self/Less pršti skromnošću i ne-budžetom.
I to je prava šteta, jer ovaj sci-fi triler o tome kako je nemoguće začeti novi život u telu druge osobe deluje kao da je baziran na Morrissey-evoj hamletovskoj dilemi "Does the body rule the mind? Or does the mind rule the body?". To mu, naravno, nije jedini kvalitet. Singh je efektno pretočio inicijalni sci-fi glič u opravdan film potere, doterao glavnog junaka do smislenog žrtvovanja vrednog našeg poštovanja i konceptualno opravdao hiper-idilični hepiend.
A ni njegov doživljaj Nju Orleansa nije bio loš.
Jedino je smetao Raynolds u ulozi u kojoj bi Ben Affleck, recimo, briljirao, naoružan istim setom samo-ironičnosti, koja je, u Raynoldsovom slučaju, previše kreirala utisak da se radi o nekoj vrsti igre (a la film The Game), a ne stvarne borbe na život ili smrt, što je vrsta dramatičnosti koja bi daleko više pasovala ovom filmu.
SELEKTAH: 6/ 10
THE ASSASSIN
Iskreno, mislili smo da je ovaj kanski osvajač srebrne medalje ("za režiju") neki novi Crouching Tiger, Hidden Dragon, i kad je već prošlo dovoljno filma da shvatimo da nije, bilo je prekasno da se predomislimo, jer je već zauzeo centralno mesto u najluđoj noći (majke mi, tru story). The Assassin, proslavljenog tajvanskog veterana Hsien-Hsien Houa (opet Duda...), je Crouching Tiger, ali kako bi ga video Sokurov. Recimo.
Interesujući se, u inostranim recenzijama, da li sam dobro razumeo sve što se u ovom filmu desilo (a u istima je, i inače, vladalo ogromno interesovanje za proveru sopstvenih "razumevanja") saznao sam da svi ovi kineski filmovi sa martial arts tematikom i ejnšnt Kinom obitavaju unutar žanra "vuksija", kome je Hou pokušao da da svoj lični doprinos.
The Assassin je "lepo slikan". Najveći broj kadrova ima dramsku tenziju i napetost Ozuovih ostvarenja, sa kamerom koja tek blago i presporo švenkuje malo levo, ili desno, i nazad. Dok junaci obitavaju u besprekorno dekorisanim scenografijama punim pažljivo izrađenih detalja. Kad se šibaju, sevanje njihovih oružja uvek ima prirodan zvuk i dato je bez tradicionalne pompe, nekako rutinskije.
Drvenost junaka, glume, uz sveopšti minimalizam me je više bespotrebno naprezala, nego što mi je pričinila zadovoljstva.
SELEKTAH: 5/ 10
THE WALK
Za The Walk mi je žao što sam u bioskopima propustio njegovu 3D verziju, jer mi se čini da je ovaj film (baš kao i Gravity) kompletan samo ako ste "deo njega". Tj, čini mi se da bi mi neke njegove mane manje smetale. Pre svega, nisam siguran u kasting. Jospeh Gordon-Levitt mi je, inače, odličan, ali se "na filmu" mnogo ubedljivije dokazao u artsy/ozbiljnim ulogama, nego u komični(ji)m. Robert Zemeckis je ovde pokušao da razbije ili ublaži nekonvencionalan pristup "istinitom događaju" nekom vrstom Mythbusters-voditeljske demonstracije kroz događaje. Ako sam to i mogao da progutam, Gordon-Levittov francuski akcenat i nepotrebno menjanje jezika nisam. Jer ako je do autentičnosti, nema šanse da vam se dvoje Francuza IKADA svađaju na engleskom.
Sam tretman osvajanja "Bliznakinja" ima lakoću kojom je Soderbergh "pljačkao" u Ocean's Eleven. Slučajne okolnosti skoro uvek su povod za filmski interesantne trenutke, ali uvek završe dobro po našeg junaka. A nekako slično nam je upakovan i ceo Gordon-Levittov entourage.
Zemeckis je dao sve od sebe da razigra događaje i pripreme, da oneobiči junake, da strip-tizuje pojedine momente, ali na kraju ovo je film o jednoj šetnji po žici. Stvar, kako sam Zemeckis prikazuje, ni kod onih koji su je pratili sto spratova ispod nije baš izazvala padanje u nesvest.
Cenim da je 3D pozivnica omogućavala i šetnju po žici. Ko me hebe što je nisam iskoristio.
SELEKTAH: 5/ 10
POOTIE TANG
Pootie Tang je za sada jedino filmsko, rediteljsko ostvarenje bogaoca Louisa C.K.-a. I svako ko je fan ovog čoveka treba da odgleda ovaj film, i to neće biti lak zadatak, ali niko sem nas, fanova, neće to učiniti. Jer nije ni kada je trebalo (film je iz 2001).
Najviše od svega me zanima, i to bih prvo Louisa pitao, gde je i kako dobio ideju da svoje prvo filmsko ostvarenje osmisli kao spuf/ varijaciju na bleksplojtejšn filmove, i to onaj njihov podžanr koji inspiraciju crpi iz kung fu filmova.
Pootie Tang, priča o crnoj r'n'b zvezdi, koja uz pomoć svog magičnog kaiša operiše i kao "delilac pravde" izgleda kao nešto što bi ovih dana RZA rado uradio, s tim što čitava stvar izgleda kao da bi bila sto puta zanimljivija da su svi akteri, pa makar radili isto, bili beli kao u Woody Allenovim filmovima.
Louis C.K. je otišao na teren toliko nesličan bilo čemu što ga je pre i posle toga zanimalo (barem koliko je meni poznato, a, verujte mi, dosta mi je poznato!) da su rezultati bolno neverovatni za gledanje.
Ali neko mora.
SELEKTAH: 5minus/ 10
SOUTHPAW
Šta da očekujete od filma u kome 50 Cent igra menadžera uspešnog boksera, a Rita Ora majku-kurvu navučenu na krek? Možda da ga je režirao Antoine Fuqua. Malo manje da u njemu glavnu ulogu igra Jake Gyllenhaal, sa nerealno najavljenim "oskarovskim očekivanjima". I sigurno ne da je scenario napisao niko drugi do Kurt Sutter. Ali to nam je što nam je.
Southpaw je Rocky V i Rocky VI u jednom, sa pričom o bokserskom šampionu koji u "drugom delu karijere" ostaje bez supruge i bankrotira (i jedno i drugo dato u dosta neuverljivom spletu okolnosti) i prinuđen je da se sa dna opet diže do vrha. Uz pomoć ostarelog boksera koji u tišini života drži boksersku vežbaonicu.
Materijal koji je, možda, pisan sa ozbiljnijim žanrovskim ambicijama, u Fuquinim rukama srozan je na MTV nivo u kome svi dramski obrti prate klišee za koji se od publike traži, procenjenih, 6 do 7 sekundi skoncentrisane pažnje. I bogatstvo i siromaštvo glamurizovani su u svojoj lepoti i stra'oti u skladu sa propisima žute štampe.
Gyllenhaal se potrudio, ali, bojim se, više nego što je to bilo ko od članova ekipe želeo. Možda zato svi ostali deluju kao da su u čudu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
CINDRELLLA
Ovo smo ogledali sa i zbog Eli. Kenneth Branagh je napravio adaptaciju čuvene bajke bez mnogo želje da je aktuelizuje ili "pročita na nov način". Sva razigravanja u dobro poznatom sledu događaja uglavnom idu na račun, legitimnog, rediteljskog doživljaja izvornog teksta, pa tako imamo urnebesno kreiranje Pepeljuginog autfita, rekvizite i anturaža za bal, baš kao i ostanak bez istih. U takvim trenucima čini se da je Branagh malkice mislio i na odrasle, a ne samo na decu koja se po prvi put suočavaju sa filmskom (ili bilo kakvom drugom) ekranizacijom bajke koja im je do sada samo čitana.
Jedino, zapravo, gde je njegova intervencija prevazišla rediteljsku jeste pokušaj da se lik, obično, zle maćehe, objasni i opravda nekom njenom ličnom tragedijom, u kojoj je (i) ona žrtva, i to muškarca koji ju je, zajedno sa dve ćerke, ostavio, a potom i hude sudbine koja ju je i po drugi put lišila voljene osobe, ovaj put Pepeljuginog oca.
Vratio bih se na prvu rečenicu ovog prikaza samo da konstatujem da ne mogu da zamislim druge okolnosti u kojima bih želeo da pogledam ovaj film.
SELEKTAH: 6/ 10
SELF/ LESS
Ryan Raynolds baš nema sreće poslednjih godina. Čitav niz filmova u kojima je igrao (glavnije uloge) prošao je od loše do neočekivano loše. Pa tako i ovaj. Što ne znači da je ovaj film loš, ali ni da se Raynolds proslavio u njemu.
Ako ste gledali neki od filmova Tarsema Singha (The Cell, The Fall, Immortals, Mirror Mirror) onda ste se verovatno navikli da se radi o autoru kome virtuelni overdouz nije stran i često čini centralno mesto u njegovim filmovima. Ovde to nije slučaj. Ovde to, nažalost, nije slučaj. Ovde je Singh, pretpostavljam ne svojom voljom, bio prinuđen da laboratoriju koja ljudima nudi drugi život prikaže kao niz najlonom napravljenih hodnika, kakve obično zatičemo u filmovima koji se bave nekom epidemijom. Mogao bih da poverujem da je Singh želeo da proba nešto drugo tj na drugačiji način, ali sve u Self/Less pršti skromnošću i ne-budžetom.
I to je prava šteta, jer ovaj sci-fi triler o tome kako je nemoguće začeti novi život u telu druge osobe deluje kao da je baziran na Morrissey-evoj hamletovskoj dilemi "Does the body rule the mind? Or does the mind rule the body?". To mu, naravno, nije jedini kvalitet. Singh je efektno pretočio inicijalni sci-fi glič u opravdan film potere, doterao glavnog junaka do smislenog žrtvovanja vrednog našeg poštovanja i konceptualno opravdao hiper-idilični hepiend.
A ni njegov doživljaj Nju Orleansa nije bio loš.
Jedino je smetao Raynolds u ulozi u kojoj bi Ben Affleck, recimo, briljirao, naoružan istim setom samo-ironičnosti, koja je, u Raynoldsovom slučaju, previše kreirala utisak da se radi o nekoj vrsti igre (a la film The Game), a ne stvarne borbe na život ili smrt, što je vrsta dramatičnosti koja bi daleko više pasovala ovom filmu.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment