Ako ćete ove godine pogledati jedan film o pravim detektivima
La Isla Minima, film španskog reditelja Alberta Rodrigueza (čiji mi je prethodni opus sasvim nepoznat, sorry, Al) je rasan repertoarski film u svakom smislu te sintagme. I to mi je, zaista, prva i najbitnija stvar koju želim da vam kažem i iskoristim je da vas ubedim da ga pogledate.
Smešten u sam kraj leta 1980, u neki španski rural gde ljudi žive siromašno, film se bavi jednim tipičnim "pravodetektivskim" slučajem ubistva dve tinejdžerke, za koje se potom ispostavlja da je samo poslednje u nizu "serijskih" ubistava u tom kraju u poslednjih nekoliko godina. Na slučaju rade dva detektiva, tek "pravodetektivski" spojena. Jedan, ako sam dobro razumeo, sveže poslat "iz Madrida" i demokratski orijentisan i drugi, lokalac, do zuba umazan u služenje bivšem režimu generala Franka.
Njih dvojica "pravodetektivski" lutaju krajem u kome su ljudska naselja otuđena jedna od drugih koliko i sami ljudi, a njive, kanali i potoci isprepletani su koliko i tajne koje povezuju živalj.
U samoj priči nema nekih iznenađenja, ovo je arhetipska, "pravodetektivska" drenovina "američkog trilera"- zločin otkriva širu, psihopatsku povezanost unutar zajednice i njenog "menadžmenta", prosipa dokaze i sumnje, sapliće naše detektive, dok za to vreme njih dvojica počinju da formiraju nekakav međusobni odnos. Sama istraga propletena je prvim signalima demokratske borbe, pre svega lokalnog radničkog stanovništva koje traži bolja prava, ali talog višedecenijske diktature oseća se kroz susrete sa ljudima koji su svi izloženi nekoj vrsti sistematske, psihološke auto-represije.
Rodriguez nas kroz priču provodi raskošno koliko se može. Njegova režija bazirana je na sjajnoj fotografiji, maestralno odabranim uglovima kamere i planovima, pitkom, ali napetom toku priče i junacima čiji odnos lagano počinje da tinja ražaren razvojem slučaja. Teško da bih rekao da je samo otkrivanje ubice "Mekgafin", jer u dramaturgiji priče to mesto dobija svoje očekivano i zasluženo mesto, ali je u isto vreme i veoma bitno za karakterizaciju jednog od detektiva i razrešenje budućeg partnerskog odnosa.
La Isla Minima nije pravljen na ambicioznoj pseudo-filozofskoj i zamističarenoj platformi kao Pizzolattovi Pravi detektivi, ali sa par efektnih poteza, rustičnim ambijentom, autentičnim junacima postiže sličnu atmosferičnu "južnjačku" raskoš HBO-ove serije u kojoj zlo trijumfuje kroz podjednako banalnog izabranika. Dok sa druge strane ostaju neobično lepe i skoro nadrealno takvoj sredini nepripadajuće žrtve.
Bongov Memories Of Murder mi deluje kao dobra referenca, jedino što je Rodriguezov film još disciplinovaniji, pročišćeniji, ali kotrlja sličnu melanholiju i osećaj da su junaci, uprkos rešenom slučaju, stigli par ubistava prekasno. Možda je u ovom filmu umetnost jednaka zanatstvu, ali ponekad je vrhunska izrada ono što i treba da vas ostavi bez daha.
SELEKTAH: 9/ 10
La Isla Minima, film španskog reditelja Alberta Rodrigueza (čiji mi je prethodni opus sasvim nepoznat, sorry, Al) je rasan repertoarski film u svakom smislu te sintagme. I to mi je, zaista, prva i najbitnija stvar koju želim da vam kažem i iskoristim je da vas ubedim da ga pogledate.
Smešten u sam kraj leta 1980, u neki španski rural gde ljudi žive siromašno, film se bavi jednim tipičnim "pravodetektivskim" slučajem ubistva dve tinejdžerke, za koje se potom ispostavlja da je samo poslednje u nizu "serijskih" ubistava u tom kraju u poslednjih nekoliko godina. Na slučaju rade dva detektiva, tek "pravodetektivski" spojena. Jedan, ako sam dobro razumeo, sveže poslat "iz Madrida" i demokratski orijentisan i drugi, lokalac, do zuba umazan u služenje bivšem režimu generala Franka.
Njih dvojica "pravodetektivski" lutaju krajem u kome su ljudska naselja otuđena jedna od drugih koliko i sami ljudi, a njive, kanali i potoci isprepletani su koliko i tajne koje povezuju živalj.
U samoj priči nema nekih iznenađenja, ovo je arhetipska, "pravodetektivska" drenovina "američkog trilera"- zločin otkriva širu, psihopatsku povezanost unutar zajednice i njenog "menadžmenta", prosipa dokaze i sumnje, sapliće naše detektive, dok za to vreme njih dvojica počinju da formiraju nekakav međusobni odnos. Sama istraga propletena je prvim signalima demokratske borbe, pre svega lokalnog radničkog stanovništva koje traži bolja prava, ali talog višedecenijske diktature oseća se kroz susrete sa ljudima koji su svi izloženi nekoj vrsti sistematske, psihološke auto-represije.
Rodriguez nas kroz priču provodi raskošno koliko se može. Njegova režija bazirana je na sjajnoj fotografiji, maestralno odabranim uglovima kamere i planovima, pitkom, ali napetom toku priče i junacima čiji odnos lagano počinje da tinja ražaren razvojem slučaja. Teško da bih rekao da je samo otkrivanje ubice "Mekgafin", jer u dramaturgiji priče to mesto dobija svoje očekivano i zasluženo mesto, ali je u isto vreme i veoma bitno za karakterizaciju jednog od detektiva i razrešenje budućeg partnerskog odnosa.
La Isla Minima nije pravljen na ambicioznoj pseudo-filozofskoj i zamističarenoj platformi kao Pizzolattovi Pravi detektivi, ali sa par efektnih poteza, rustičnim ambijentom, autentičnim junacima postiže sličnu atmosferičnu "južnjačku" raskoš HBO-ove serije u kojoj zlo trijumfuje kroz podjednako banalnog izabranika. Dok sa druge strane ostaju neobično lepe i skoro nadrealno takvoj sredini nepripadajuće žrtve.
Bongov Memories Of Murder mi deluje kao dobra referenca, jedino što je Rodriguezov film još disciplinovaniji, pročišćeniji, ali kotrlja sličnu melanholiju i osećaj da su junaci, uprkos rešenom slučaju, stigli par ubistava prekasno. Možda je u ovom filmu umetnost jednaka zanatstvu, ali ponekad je vrhunska izrada ono što i treba da vas ostavi bez daha.
SELEKTAH: 9/ 10
odličan film. hvala za preporuku. jutarnji pozdrav iz pop kujne
ReplyDeletefala na kontinuiranoj podršci.
Delete