Ko sme da tvrdi da zna šta znači stvarno voleti?
Ja sam veoma voleo prethodni film francuske rediteljke Maiwenn, Polisse. I nadao sam se i očekivao sam da ću voleti i ovaj novi. I tako i bi.
Sasvim neautosugestivno.
Maiwenn se ovaj put bavi ljubavnom vezom. Ljubavlju. Brakom. Njom u njemu. Njim. Onim što su ljubav, brak, ona i on u stanju da otrpe zarad opstanka, sebe i svega ostalog pobrojanog.
Nju, (cinično nazvanu) advokaticu Marie-Antoinette, igra Emmanuelle Bercot, a njega, restorandžiju i entreprenura Georgija Milevskog, Vincent Cassel.
U ovom filmu, da prvo to podelim sa vama, nije mi se dopala "samo" dramaturška kompozicija. Skoro čitav film je flešbek u kome, prilično detaljno, pratimo Marie i Georgija od njihovog smuvavanja pa narednih deset godina. A za sve to vreme, Marie je u nekome rehabilitacionom centru u kome se oporavlja od povrede kolena do koje je došlo na skijanju.
Iako je Maiwenn uspela da izbegne patetičnu metaforu u kojoj je Mariejin bolni oporavak ujedno i slika njenog bolnog bekstva iz veze u kojoj je bila, mislim da film nije ništa dobio time. Jer Marie koju upoznajemo na rehabilitaciji nije drugačija od one koju upoznajemo kroz vezu sa Georgijevim.
Što se mene tiče trebalo je ovo da bude ravna ljubavna priča. Ne kažem da ovako nismo dobili možda neku tenziju i pobudili interesovanje da vidimo kako nesreća tj rehabilitacija stoje u odnosu sa njenom vezom, ali meni su to jeftini poeni.
Snaga filma Mon Roi je u dosta neočekivanom nezauzimanju muško/ ženskih strana, i to u priči u kojoj bi i manje "nepozvane" nacije izrazile svoje mišljenje. Ali i u još hrabrijem nepovlađivanju sve nefleksibilnijim feminističkim stavovima.
Marie i Georgio se vole. Ali ta ljubav ima neviđene uspone, i još neviđenije padove. Uglavnom zbog njegovog ponašanja. Ali zbog njega ima i uspone, ili, barem, najveći deo njih. Georgio je jedan od onih manchild likova koji ne mogu ni da shvate koliko ozbiljne probleme prave ljudima sa kojima su, ali su uvek voljni da "sve to" zatrpaju lavinama šarma. I dok njihova neodoljivost traje, traje i veza.
Maiwenn se zajedno sa nama pita- a kakva je onda osoba (žena) koja je u vezi sa takvim muškarcem, pa još toliko godina?
Da li je ona glupa? Slaba? Nemoćna? Zaljubljena? Stvarno voli? Kao i svaka žena? Prava žena?! Iskorištena žena? Ponižena? Sva svoja? Jaka? Nezavisna?
Moram da priznam da Marie svojim postupcima i ponašanjem prizove skoro sve od tih atributa.
I ako je suditi po nekim od finalnih scena, njena ljubav prema Georgiju se ne gasi. Ona je samo osvestila da može bez njega.
A on se duri.
Inače, "kralj" iz naslova filma potiče iz jedne scene u kojoj Marie priča Georgiju kako joj je neki od prethodnih momaka rekao da joj je vagina previše otvorena (?!). Georgiju ga naziva idiotom. A odmah zatim, na Marieno pitanje ko je on, "priznaje" da je on kralj idiota.
Maiwenn ne brani svojoj junakinji da voli svog kralja (idiota) do poslednjeg daha. I ne sakriva naličje takve ljubavi od nje.
Ali u današnjem svetu, sve okrutnije okovanom primitivizmom (s jedne strane) i PC lancima (s druge) lepo je videti da ima umetnika koji ne mare ni za jedno ni za drugo, i ne brane ljudima da se valjaju u blatu svojih odluka.
SELEKTAH: 8minusminus/ 10
Ja sam veoma voleo prethodni film francuske rediteljke Maiwenn, Polisse. I nadao sam se i očekivao sam da ću voleti i ovaj novi. I tako i bi.
Sasvim neautosugestivno.
Maiwenn se ovaj put bavi ljubavnom vezom. Ljubavlju. Brakom. Njom u njemu. Njim. Onim što su ljubav, brak, ona i on u stanju da otrpe zarad opstanka, sebe i svega ostalog pobrojanog.
Nju, (cinično nazvanu) advokaticu Marie-Antoinette, igra Emmanuelle Bercot, a njega, restorandžiju i entreprenura Georgija Milevskog, Vincent Cassel.
U ovom filmu, da prvo to podelim sa vama, nije mi se dopala "samo" dramaturška kompozicija. Skoro čitav film je flešbek u kome, prilično detaljno, pratimo Marie i Georgija od njihovog smuvavanja pa narednih deset godina. A za sve to vreme, Marie je u nekome rehabilitacionom centru u kome se oporavlja od povrede kolena do koje je došlo na skijanju.
Iako je Maiwenn uspela da izbegne patetičnu metaforu u kojoj je Mariejin bolni oporavak ujedno i slika njenog bolnog bekstva iz veze u kojoj je bila, mislim da film nije ništa dobio time. Jer Marie koju upoznajemo na rehabilitaciji nije drugačija od one koju upoznajemo kroz vezu sa Georgijevim.
Što se mene tiče trebalo je ovo da bude ravna ljubavna priča. Ne kažem da ovako nismo dobili možda neku tenziju i pobudili interesovanje da vidimo kako nesreća tj rehabilitacija stoje u odnosu sa njenom vezom, ali meni su to jeftini poeni.
Snaga filma Mon Roi je u dosta neočekivanom nezauzimanju muško/ ženskih strana, i to u priči u kojoj bi i manje "nepozvane" nacije izrazile svoje mišljenje. Ali i u još hrabrijem nepovlađivanju sve nefleksibilnijim feminističkim stavovima.
Marie i Georgio se vole. Ali ta ljubav ima neviđene uspone, i još neviđenije padove. Uglavnom zbog njegovog ponašanja. Ali zbog njega ima i uspone, ili, barem, najveći deo njih. Georgio je jedan od onih manchild likova koji ne mogu ni da shvate koliko ozbiljne probleme prave ljudima sa kojima su, ali su uvek voljni da "sve to" zatrpaju lavinama šarma. I dok njihova neodoljivost traje, traje i veza.
Maiwenn se zajedno sa nama pita- a kakva je onda osoba (žena) koja je u vezi sa takvim muškarcem, pa još toliko godina?
Da li je ona glupa? Slaba? Nemoćna? Zaljubljena? Stvarno voli? Kao i svaka žena? Prava žena?! Iskorištena žena? Ponižena? Sva svoja? Jaka? Nezavisna?
Moram da priznam da Marie svojim postupcima i ponašanjem prizove skoro sve od tih atributa.
I ako je suditi po nekim od finalnih scena, njena ljubav prema Georgiju se ne gasi. Ona je samo osvestila da može bez njega.
A on se duri.
Inače, "kralj" iz naslova filma potiče iz jedne scene u kojoj Marie priča Georgiju kako joj je neki od prethodnih momaka rekao da joj je vagina previše otvorena (?!). Georgiju ga naziva idiotom. A odmah zatim, na Marieno pitanje ko je on, "priznaje" da je on kralj idiota.
Maiwenn ne brani svojoj junakinji da voli svog kralja (idiota) do poslednjeg daha. I ne sakriva naličje takve ljubavi od nje.
Ali u današnjem svetu, sve okrutnije okovanom primitivizmom (s jedne strane) i PC lancima (s druge) lepo je videti da ima umetnika koji ne mare ni za jedno ni za drugo, i ne brane ljudima da se valjaju u blatu svojih odluka.
SELEKTAH: 8minusminus/ 10
al ja kasnim za tvojom glavom. a ovog puta i mislim isto ovako.
ReplyDeletejm aka popkitchen
Osim šarma i energije glumaca vodećih rola, film mi se nije dopao. Ima u njemu dosta rupa, pa i dosadnih mesta...
ReplyDelete