Smiješane najlakše se piju
Šuma Summarum, scenarističko-rediteljski debi Ivana-Gorana Viteza, kao što znate, smatram verovatno najzabavnijim (ako ne i najboljim) post-jugoslovenskim filmom nakon Dragojevićevih Lepa sela, lepo gore. Njegov cinični obračun sa tržišnim mukama mlade Hrvatske urnebesno je prikazao šta nam je tačno lijepa naša borba dala.
Sa Narodnim herojem Ljiljanom Vidićem, Vitez se, ovaj put u društvu sa svojim starim saradnikom na Bitangama i Princezama, Zoranom Lazićem, vraća na mesto prvog zločina. Parodirajući više ideju partizanskog filma, nego partizanski film, Vitez svom narodu i narodnostima kroz šalu želi da napomene da su onomad većinski podržali krivu opciju. Ali da je srećom bilo onih, koji su koliko god blesavo izgledali, prepoznali za šta treba da se bore. Vitez je optimističan da će ta manjina naći pobedu i u aktuelnim borbama hrvatskog naroda.
Za razliku od Šuma Summarum koji je bio odlično postavljen i besprekorno tekao uvek ostajući na liniji surovog i apsurdnog humora, Narodni heroj je mejnstrim lonac u koji nije stavljeno samo ono što nije stalo.
Uzora ima koliko hoćete, a vi slobodno dodajte šta mislite da fali: Alo, alo, Top lista nadrealista, Mel Brooks, Monthy Python, Top Secret, Naked Gun, Black Adder, pa čak i oni naši Crni Gruja (sa istim setom uzora) mogu da se pomenu kao očigledna prethodnica Vitezovoj postavci.
Negde smo na sredini rata, Tito je pao u depresiju i privremeno se povukao iz ratovanja, a mladi pesnik Ljiljan Vidić pridružuje se borbi željan da vidi kraj agresiji i agresorima, romantičarski promovišući ideju slobode kao ultimativnu. i dok isprva deluje da će Vitez gledati kako da određene momente iz epohe i "okolnosti" komično razigra, vrlo brzo shvatamo (otprilike kad stigne partizan-hipster) da će operativni model ovde biti- daj šta god da je smešno. Pa ćemo tako imati HR službu koja prima dobrovoljce u partizane, parodiranje "Ja imam talenat" rijaliti takmičenja... što će znatno umanjiti kvalitet ovog filma i autorskog stava na račun jeftinog zasmejavanja publike. Kao da se Vitez uplašio da mu publika neće shvatiti da packe koje daje njihovim starima zaslužuju i oni za slične stvari koje sada rade, pa je morao da im rasporedi krivicu.
S druge strane, film je daleko zabavniji dok se epizodično tetura do svog zadatka, a onog trenutka kad kreće da ga ostvaruje, i kada par odabranih partizana i partizanki, poput ekipe Otpisanih, počne da ne izlazi iz našeg fokusa, film gubi komični tempo, šlajfuje i ne nudi nam dovoljno neočekivana rešenja. Kako na dramaturškom planu, tako i unutar naših očekivanja čime će da nas nasmeje. Sve izgleda, kao da su se i scenarista i reditelj smišljajući fore do kraja filma iscrpli i ostali bez inspiracije, a njihov film skrenuo ka neinventivnim kompromisima sa mejnstrimom.
Da ne govorim koliko bi sve bilo urnebesnije i provokativnije da je Ljiljan Vidić bio ustaša. A, Viteze?!
SELEKTAH: 5/ 10
Šuma Summarum, scenarističko-rediteljski debi Ivana-Gorana Viteza, kao što znate, smatram verovatno najzabavnijim (ako ne i najboljim) post-jugoslovenskim filmom nakon Dragojevićevih Lepa sela, lepo gore. Njegov cinični obračun sa tržišnim mukama mlade Hrvatske urnebesno je prikazao šta nam je tačno lijepa naša borba dala.
Sa Narodnim herojem Ljiljanom Vidićem, Vitez se, ovaj put u društvu sa svojim starim saradnikom na Bitangama i Princezama, Zoranom Lazićem, vraća na mesto prvog zločina. Parodirajući više ideju partizanskog filma, nego partizanski film, Vitez svom narodu i narodnostima kroz šalu želi da napomene da su onomad većinski podržali krivu opciju. Ali da je srećom bilo onih, koji su koliko god blesavo izgledali, prepoznali za šta treba da se bore. Vitez je optimističan da će ta manjina naći pobedu i u aktuelnim borbama hrvatskog naroda.
Za razliku od Šuma Summarum koji je bio odlično postavljen i besprekorno tekao uvek ostajući na liniji surovog i apsurdnog humora, Narodni heroj je mejnstrim lonac u koji nije stavljeno samo ono što nije stalo.
Uzora ima koliko hoćete, a vi slobodno dodajte šta mislite da fali: Alo, alo, Top lista nadrealista, Mel Brooks, Monthy Python, Top Secret, Naked Gun, Black Adder, pa čak i oni naši Crni Gruja (sa istim setom uzora) mogu da se pomenu kao očigledna prethodnica Vitezovoj postavci.
Negde smo na sredini rata, Tito je pao u depresiju i privremeno se povukao iz ratovanja, a mladi pesnik Ljiljan Vidić pridružuje se borbi željan da vidi kraj agresiji i agresorima, romantičarski promovišući ideju slobode kao ultimativnu. i dok isprva deluje da će Vitez gledati kako da određene momente iz epohe i "okolnosti" komično razigra, vrlo brzo shvatamo (otprilike kad stigne partizan-hipster) da će operativni model ovde biti- daj šta god da je smešno. Pa ćemo tako imati HR službu koja prima dobrovoljce u partizane, parodiranje "Ja imam talenat" rijaliti takmičenja... što će znatno umanjiti kvalitet ovog filma i autorskog stava na račun jeftinog zasmejavanja publike. Kao da se Vitez uplašio da mu publika neće shvatiti da packe koje daje njihovim starima zaslužuju i oni za slične stvari koje sada rade, pa je morao da im rasporedi krivicu.
S druge strane, film je daleko zabavniji dok se epizodično tetura do svog zadatka, a onog trenutka kad kreće da ga ostvaruje, i kada par odabranih partizana i partizanki, poput ekipe Otpisanih, počne da ne izlazi iz našeg fokusa, film gubi komični tempo, šlajfuje i ne nudi nam dovoljno neočekivana rešenja. Kako na dramaturškom planu, tako i unutar naših očekivanja čime će da nas nasmeje. Sve izgleda, kao da su se i scenarista i reditelj smišljajući fore do kraja filma iscrpli i ostali bez inspiracije, a njihov film skrenuo ka neinventivnim kompromisima sa mejnstrimom.
Da ne govorim koliko bi sve bilo urnebesnije i provokativnije da je Ljiljan Vidić bio ustaša. A, Viteze?!
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment