Koreedin mali film
Kao što znate Hirokazu Koreeda je veoma voljen na MMG prostorima (i to ne samo što je režirao jedan od najboljih filmova koje sam gledao u životu). Zato me veoma brine što do trenutka pisanja ovog teksta nisam shvatio zašto je njegovo poslednje ostvarenje, a inače prošlogodišnji kanski takmičar za Zlatnu palmu, "sjajno, vrhunsko, neuporedljivo, pametno".
Our Little Sister (ili Unimachi Diary, kako mu je originalni japanski naziv) je adaptacija mange Akimija Yoshide (beee-beee...) o insertu iz života četiri sestre. Nemam nekakvu naročitu predstavu kakvim sadržajima se inače bave mange, ali rekao bih da je ovaj neobičan ili, makar, neobično adaptiran.
Sve počinje smrću njihovog oca. Tri sestre dolaze u neko malo mesto u planinama i tamo, pored očeve treće supruge i njenog sinčića iz prošlog braka, otkrivaju da imaju i mlađu sestru, koju je otac dobio sa drugom ženom, nakon što je ostavio njihovu majku (er me pratite?). Kratak susret na sahrani i očigledna činjenica da njihova mlađa sestra sada nema nikoga (nešto mi se čini da je njena majka umrla) inicira poziv tri sestre da im se ova pridruži i počne da živi sa njima u porodičnoj kući, na koju, po očevoj liniji ima neko pravo.
Možda sam ja previše očekivao da će ovo da se okrene u neki, naopaki japanski rimejk Orphan, gde će "mala sestra" biti sve sem "male sestre" preostalim devojkama. Ali to se nije desilo.
A nije bilo ni zombija.
Our Little Sister izgleda kao Koreedin, ako ne najličniji, onda najsentimentalnije realizovan omaž kultnom japanskom melodramatoru Yasujiro Ozuu. Kamerna atmosfera, narativ ispunjen sitnim, naoko banalnim detaljima, natopljen melodramatičnim emocijama, tek ponegde zaustavljen humorom ili sirovim realizmom. Tako i ovde.
U Our Little Sister, najmlađa, "dobrodošla", sestra svojim diskretnim bivstvovanjem služi kao katalizator za dalje, "čehovljevske" korake koje sestre (ne) čine u svojim životima. Ne radi se o tome da ona individualno svakoj od njih otvara neku novu perspektivu, već više da suživot sa njom kod sestara, na unutrašenjm planu, donosi nova, drugačija razmišljanja o životu i o tome šta one žele od njega. S druge strane, "naša mala sestra" mora da se suoči sa tim da je da bi se ona rodila njihov otac morao da rasturi jednu porodicu i napravi novu.
Čitav film je u sitnim koketiranjima sa smrću (najstarija sestra radi na odeljenju sa terminalno bolesnim, komšijka-pekarka koja ih pazi od malena lagano umire...), mešaju se planovi za budućnost sa pričama o prošlosti, devojke prolaze kroz svoje prve intimne trenutke... Ali nema ničega posebno autentičnog na bilo kom nivou. Deluje kao da je Koreeda u najboljoj nameri da se "revanšira" starom majstoru malčice više promašio u njegovoj imitiaciji, nego što je na njegovo mesto stavio nešto svoje. Zapravo, svi Koreedini prethodni filmovi bolja su ozuovska ostvarenja, nego što je ovaj koji se namerio da baš to bude (po mom mišljenju).
Teško je ostati imun na simpatičnost devojaka i očaravajuću nežnost koja kruži između njih, ali na momente je teško ostati budan nad pukim dokazima da njihov život na zemlji ne zaslužuje nikakvu naročito pažnju.
SELEKTAH: 5/ 10
Kao što znate Hirokazu Koreeda je veoma voljen na MMG prostorima (i to ne samo što je režirao jedan od najboljih filmova koje sam gledao u životu). Zato me veoma brine što do trenutka pisanja ovog teksta nisam shvatio zašto je njegovo poslednje ostvarenje, a inače prošlogodišnji kanski takmičar za Zlatnu palmu, "sjajno, vrhunsko, neuporedljivo, pametno".
Our Little Sister (ili Unimachi Diary, kako mu je originalni japanski naziv) je adaptacija mange Akimija Yoshide (beee-beee...) o insertu iz života četiri sestre. Nemam nekakvu naročitu predstavu kakvim sadržajima se inače bave mange, ali rekao bih da je ovaj neobičan ili, makar, neobično adaptiran.
Sve počinje smrću njihovog oca. Tri sestre dolaze u neko malo mesto u planinama i tamo, pored očeve treće supruge i njenog sinčića iz prošlog braka, otkrivaju da imaju i mlađu sestru, koju je otac dobio sa drugom ženom, nakon što je ostavio njihovu majku (er me pratite?). Kratak susret na sahrani i očigledna činjenica da njihova mlađa sestra sada nema nikoga (nešto mi se čini da je njena majka umrla) inicira poziv tri sestre da im se ova pridruži i počne da živi sa njima u porodičnoj kući, na koju, po očevoj liniji ima neko pravo.
Možda sam ja previše očekivao da će ovo da se okrene u neki, naopaki japanski rimejk Orphan, gde će "mala sestra" biti sve sem "male sestre" preostalim devojkama. Ali to se nije desilo.
A nije bilo ni zombija.
Our Little Sister izgleda kao Koreedin, ako ne najličniji, onda najsentimentalnije realizovan omaž kultnom japanskom melodramatoru Yasujiro Ozuu. Kamerna atmosfera, narativ ispunjen sitnim, naoko banalnim detaljima, natopljen melodramatičnim emocijama, tek ponegde zaustavljen humorom ili sirovim realizmom. Tako i ovde.
U Our Little Sister, najmlađa, "dobrodošla", sestra svojim diskretnim bivstvovanjem služi kao katalizator za dalje, "čehovljevske" korake koje sestre (ne) čine u svojim životima. Ne radi se o tome da ona individualno svakoj od njih otvara neku novu perspektivu, već više da suživot sa njom kod sestara, na unutrašenjm planu, donosi nova, drugačija razmišljanja o životu i o tome šta one žele od njega. S druge strane, "naša mala sestra" mora da se suoči sa tim da je da bi se ona rodila njihov otac morao da rasturi jednu porodicu i napravi novu.
Čitav film je u sitnim koketiranjima sa smrću (najstarija sestra radi na odeljenju sa terminalno bolesnim, komšijka-pekarka koja ih pazi od malena lagano umire...), mešaju se planovi za budućnost sa pričama o prošlosti, devojke prolaze kroz svoje prve intimne trenutke... Ali nema ničega posebno autentičnog na bilo kom nivou. Deluje kao da je Koreeda u najboljoj nameri da se "revanšira" starom majstoru malčice više promašio u njegovoj imitiaciji, nego što je na njegovo mesto stavio nešto svoje. Zapravo, svi Koreedini prethodni filmovi bolja su ozuovska ostvarenja, nego što je ovaj koji se namerio da baš to bude (po mom mišljenju).
Teško je ostati imun na simpatičnost devojaka i očaravajuću nežnost koja kruži između njih, ali na momente je teško ostati budan nad pukim dokazima da njihov život na zemlji ne zaslužuje nikakvu naročito pažnju.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment