Jedan život, jedna pesma
Volim kad su ljudi ludi.
Zovu te "belgijskom Billie Holiday", Gilles Peterson ti lično duva u jedra, i ti odeš i snimiš novi album/ EP na kome imaš samo jednu pesmu koja traje 24 minuta. Blackened Cities. Inspirisanu Mančesterom, Detroitom, Bilbaom i De Biasinim rodnim Šarleruaom.
Ako ćemo fer ni njen debi, No Deal, nije trajao mnogo duže.
Prog-folk? Naravno.
Na ovim dužinama sem prog-folkera to još jedino uspešno rade Godspeed i Explosions In The Sky, u ovom raspoloženju, samo ovi drugi.
Blackened Cities je refleksija sivog, hladnog, potrošnog, urbanog na crveno, toplo, potrošno, urbano. Dva sistema koja pulsiraju jedan oko drugoga, jedan kroz drugi.
Transport telima, s jednog kraja grada na drugi.
Džezi uvod na početku. Tmurni tonovi. Film počinje.
Čelo (čelo?) lagano.
Sve se pretopi u zvučnu kulisu imaginarne atmosfere grada.
Melanie De Bisaio počinje preko toga. Poput vrele lave. Rashlađene na pravu temperaturu.
Počinje da teče ulicama, sliva se sa trotoara na ulicu...
Kao da neki teramin u pozadini simulira vrtlog vetra, možda i fijuk oluje... i odlazi.
Oko četvrtog minuta počinje "svirka".
Klavir, ritam i ono čelo.
Melanie gordo, poput keltske aveti, preko toga.
Ritam i bas razvijaju triler. Ovo, očigledno, nije grad sunca. Naročito izlazećeg.
Spiritualna kupka.
Zatim počinje kraut/kosmo/prog džem. Ne uspeva mi da zamislim grad bez ljudi.
Možda ovako izgleda 183 minut koncerta Darkwood Dub. Ne znam. Nisam izdržao.
Plus flauta (flauta?).
Vraća se Melanie. Bez reči. Samo glasom. Bori se sa nabujalim ritmom i plimom muzike.
Sad i ona postaje ritam, neartikulisanim uzdasima. A muzika počinje da se primiruje.
U 14 minutu, ona ponovo peva. Nošena bujicom.
Ili kao da dobacuje sa videoborda pored koga sporo prolazimo.
Izlomljeni zvuk Bolera u izlozima pored kojih prolazimo.
Ne razumem šta želi da mi kaže:
The day is still grey the day is still session the day is still drink the dates go... ne razumem.
Ostaje samo ritam i hladnoća pratećih glasova
Melanie (valjda) peva Blackened Cities The Rumble The Strangers Fallin The Lovers Tumble
Ostaje samo njen glas.
Počinje novi, blago bosanovasti ritam, ona pominje "new day".
Glas joj je sada šaputav.
Ne osećam ni veče, ni mrak. Kišni sumoran dan, dva-tri popodne. Ljudi na poslu, zamišljeni u prozorima kancelarija-ćelija.
Tokom prvih par slušanja imao sam utisak da je Melanie daleko manje prisutna u ovoj pesmi, a zapravo nije tako. Ona je pošteno odradila svoj tur-gajd.
Ritmovi se usložnjavaju, kao da se širi plan i ulice i autoputevi se udvostručuju.
Melanie sada ima glas nekoga ko beži iz grada.
Saksofon otužno sve privodi kraju.
Malčice iznenada.
Možda nećete vrteti na ripit, ali prijaće vam povremeno. Naročito na jesen. Ili jesen patrijarha.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Volim kad su ljudi ludi.
Zovu te "belgijskom Billie Holiday", Gilles Peterson ti lično duva u jedra, i ti odeš i snimiš novi album/ EP na kome imaš samo jednu pesmu koja traje 24 minuta. Blackened Cities. Inspirisanu Mančesterom, Detroitom, Bilbaom i De Biasinim rodnim Šarleruaom.
Ako ćemo fer ni njen debi, No Deal, nije trajao mnogo duže.
Prog-folk? Naravno.
Na ovim dužinama sem prog-folkera to još jedino uspešno rade Godspeed i Explosions In The Sky, u ovom raspoloženju, samo ovi drugi.
Blackened Cities je refleksija sivog, hladnog, potrošnog, urbanog na crveno, toplo, potrošno, urbano. Dva sistema koja pulsiraju jedan oko drugoga, jedan kroz drugi.
Transport telima, s jednog kraja grada na drugi.
Džezi uvod na početku. Tmurni tonovi. Film počinje.
Čelo (čelo?) lagano.
Sve se pretopi u zvučnu kulisu imaginarne atmosfere grada.
Melanie De Bisaio počinje preko toga. Poput vrele lave. Rashlađene na pravu temperaturu.
Počinje da teče ulicama, sliva se sa trotoara na ulicu...
Kao da neki teramin u pozadini simulira vrtlog vetra, možda i fijuk oluje... i odlazi.
Oko četvrtog minuta počinje "svirka".
Klavir, ritam i ono čelo.
Melanie gordo, poput keltske aveti, preko toga.
Ritam i bas razvijaju triler. Ovo, očigledno, nije grad sunca. Naročito izlazećeg.
Spiritualna kupka.
Zatim počinje kraut/kosmo/prog džem. Ne uspeva mi da zamislim grad bez ljudi.
Možda ovako izgleda 183 minut koncerta Darkwood Dub. Ne znam. Nisam izdržao.
Plus flauta (flauta?).
Vraća se Melanie. Bez reči. Samo glasom. Bori se sa nabujalim ritmom i plimom muzike.
Sad i ona postaje ritam, neartikulisanim uzdasima. A muzika počinje da se primiruje.
U 14 minutu, ona ponovo peva. Nošena bujicom.
Ili kao da dobacuje sa videoborda pored koga sporo prolazimo.
Izlomljeni zvuk Bolera u izlozima pored kojih prolazimo.
Ne razumem šta želi da mi kaže:
The day is still grey the day is still session the day is still drink the dates go... ne razumem.
Ostaje samo ritam i hladnoća pratećih glasova
Melanie (valjda) peva Blackened Cities The Rumble The Strangers Fallin The Lovers Tumble
Ostaje samo njen glas.
Počinje novi, blago bosanovasti ritam, ona pominje "new day".
Glas joj je sada šaputav.
Ne osećam ni veče, ni mrak. Kišni sumoran dan, dva-tri popodne. Ljudi na poslu, zamišljeni u prozorima kancelarija-ćelija.
Tokom prvih par slušanja imao sam utisak da je Melanie daleko manje prisutna u ovoj pesmi, a zapravo nije tako. Ona je pošteno odradila svoj tur-gajd.
Ritmovi se usložnjavaju, kao da se širi plan i ulice i autoputevi se udvostručuju.
Melanie sada ima glas nekoga ko beži iz grada.
Saksofon otužno sve privodi kraju.
Malčice iznenada.
Možda nećete vrteti na ripit, ali prijaće vam povremeno. Naročito na jesen. Ili jesen patrijarha.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment