Još jedan koji se oslanja na neraskidivu vezu majke i deteta
Dosta nevoljno pišem o ovom filmu, pa ću se potruditi da ne dužim.
Kao što smo bili (često nemili) svedoci u poslednje vreme da se baš na odnosu majke i deteta može akumulirati najkvalitetnija jeza za horor film (Mama, Babadook, pa i The Invitation), tako i ovde imamo situaciju koja na bazi tragične situacije gradi plodno tlo za neke manje jezive stvari.
Mike Flanagan, koji potpisuje i scenario i režiju, namazano kombinuje omenovski obojeno "usvojeno dete" sa bračnim parom, usled lične tragedije, "otvorenim" za noćne more. Ono što zbunjuje, a s obzirom da je Flanagan "sam sebe realizovao", jeste zašto smo na bazi zanimljive propozicije dobili nepodnošljivo prosečan i rutinski film.
U prostoru malo većem od "sobe" koja ga je proslavila Jacob Tremblay igra dečaka koji se seljaka iz porodice u porodicu, iako iza njega ostaju nestali i/ili ubijeni. Socijalna radnica zadužena za njega, iz samo njoj znanih razloga, i dalje želi sve najbolje za dečaka. I pre nego što vam se pluća ispune nadom- ne, socijalna radnica, ne radi za satanu. Ispostavlja se da dečak ima moći da virtualizuje (reč suprotna od materijalizuje) želje i snove svojih domaćina, u ovom konkretnom slučaju, može da prizove i otridimenzionali sećanja na njihovog sina. Ali, čaša meda ne ide bez čaše žuči, oličene u...
U suštini, lepa i topla priča o dečaku koji maloprincovski strada čineći dobro svojim domaćinima oslonjena je na bezumne detalje u kojima dečak pored energetskih napitaka ispija i neke tablete za ostajanje budnim, a na samom kraju filma imamo i totalno nepotreban segment koji nam doslovce objašnjava genezu dečakove noćne more, što iovako osiromašeni horor dodatno prebija na smrt i ostavlja vas sa najstrašnijim od svih pitanja- ko će meni ovo vreme da vrati?
SELEKTAH: 1/ 10
Dosta nevoljno pišem o ovom filmu, pa ću se potruditi da ne dužim.
Kao što smo bili (često nemili) svedoci u poslednje vreme da se baš na odnosu majke i deteta može akumulirati najkvalitetnija jeza za horor film (Mama, Babadook, pa i The Invitation), tako i ovde imamo situaciju koja na bazi tragične situacije gradi plodno tlo za neke manje jezive stvari.
Mike Flanagan, koji potpisuje i scenario i režiju, namazano kombinuje omenovski obojeno "usvojeno dete" sa bračnim parom, usled lične tragedije, "otvorenim" za noćne more. Ono što zbunjuje, a s obzirom da je Flanagan "sam sebe realizovao", jeste zašto smo na bazi zanimljive propozicije dobili nepodnošljivo prosečan i rutinski film.
U prostoru malo većem od "sobe" koja ga je proslavila Jacob Tremblay igra dečaka koji se seljaka iz porodice u porodicu, iako iza njega ostaju nestali i/ili ubijeni. Socijalna radnica zadužena za njega, iz samo njoj znanih razloga, i dalje želi sve najbolje za dečaka. I pre nego što vam se pluća ispune nadom- ne, socijalna radnica, ne radi za satanu. Ispostavlja se da dečak ima moći da virtualizuje (reč suprotna od materijalizuje) želje i snove svojih domaćina, u ovom konkretnom slučaju, može da prizove i otridimenzionali sećanja na njihovog sina. Ali, čaša meda ne ide bez čaše žuči, oličene u...
U suštini, lepa i topla priča o dečaku koji maloprincovski strada čineći dobro svojim domaćinima oslonjena je na bezumne detalje u kojima dečak pored energetskih napitaka ispija i neke tablete za ostajanje budnim, a na samom kraju filma imamo i totalno nepotreban segment koji nam doslovce objašnjava genezu dečakove noćne more, što iovako osiromašeni horor dodatno prebija na smrt i ostavlja vas sa najstrašnijim od svih pitanja- ko će meni ovo vreme da vrati?
SELEKTAH: 1/ 10
It's horror time ;)
ReplyDeletehttp://www.imdb.com/title/tt5215952/
nisam ni znao za ovo. hvala na korisnoj!
Delete