Ni mnogo buke ni oko čega
Da je kojim slučajem bio smešten u sedamdesete (a brojni detalji ukazuju da je prva ruka scenarija zaista smestila radnju u tu epohu) i da su još neke stvari bile umesnije odrađene, The Invitation je zaista mogao da bude jedan od velikih, rasnih povrataka "realističkom" hororu sedamdesetih kakvi su, recimo, bili Don't Look Now i The Shining. Jer neophodne stvari su bile tu- lična tragedija, da ljude učini otvorenijim za "drugačije" i doprinese stvaranju onespokojavajuće atmosfere, zatim misteriozni kult i ambivalentne okolnosti čija hororičnost dolazi iz doživljaja samih junaka.
Međutim, Karyn Kusama, čiji rediteljski opus (Aeon Flux, Jennifer's Body) mi nije ulivao ni malo poverenja, nije uspela da prepozna kakvo potencijalno blago drži u rukama.
Iako je u fokusu ovog filma jedna "soušl" večera bivših supružnika i njihovih zajedničkih prijatelja, "pozivnica" iz naslova ne odnosi se na pozivnicu za večeru, već na ime kulta kome su bivša supruga i njen novi ljubavnik pristupili. Ali vratimo se malo unazad. Will i Eden imali su sjajnu vezu, dom njenih roditelja na Beverli Hilsu i sina. A onda je sve to otišlo dođavola (voleo bih da sam bukvalan ovde), kada im je sin slučajno nastradao tokom jednog sličnog druženja s prijateljima u bašti kuće. Will i Eden su se nakon toga i pojedinačno i zajednički raspali, a Eden je nakon nekog vremena nestala i dve godine niko nije znao gde je. Will je u međuvremenu našao novu devojku i nekako nastavio dalje.
Večera kojom se The Invitation bavi, i na koju je Will, s obzirom na okolnosti neočekivano pozvan, ujedinjuje stare supružnike, njihove prijatelje, ali i neke nove ljude koji su sa Eden došli iz Meksika. Willov (zabrađeni, hipi) izgled, slobodoumna ekipa i neki "free flow" njihovog druženja, kao i mešanje religioznog kulta i Eleja, sve zajedno upućuje na kraj šezdesetih i sedamdesete i "zanos" koji su spram novih (duhovnih) sloboda osećali stanovnici Eleja, naročito oni elitniji. Da je smestila film u tu epohu, Kusama bi svakako dodatno profitirala na atmosferi, a i ne bi morala da nam u više navrata objašnjava zašto mobilni telefoni nemaju domet.
Baš kao što nije procenila seting svog filma, Kusama nije dublje uronila ni u psihologije gostiju, ali ni u fizionomiju same "večere", pre nego što je počela da stvar nakrcava detaljima koji i Willu i nama privlače pažnju i ukazuju na to da ovo neće biti samo druženje sa hranom. Will postaje jedini generator dešavanja, ali okolnosti koje on prepoznaje kao neobične ne nose adekvatnu ambivalentnost, već stvarno poručuju "brate, bolje da palimo odavde!". Eden, koja je na drugoj strani emocionalne klackalice ovog filma, previše mehanički menja raspoloženja i osećanja i ne pušta film da iz fine ljudske drame uđe u neočekivani horor. I sama večera ima dosta neobičan tok, što se aperitiva, zabavnih igara i samog čina jedenja tiče, koji više podilazi dramaturškim potrebama našeg upoznavanja sa kultom, nego logici stvari. A sve to dodatno (i prerano!) ubija događaje koji sve neminovnije slede.
Ipak, najslabije od svega je što The Invitation ne uspeva da "kult" ni za trenutak prikaže kao mesto koje zaista, sem već očekivanih suicidalnih planova za svoje sledbenike, nudi ikakvo isceljenje. Jer ono što se dešava samo nominalno propagira nekakav spas i opravdava sve što se čini, ali sumnjam da će ijedan gledalac u svemu tome videti išta drugo sem ludila. A stvarima nikako ne ide na ruku, što svi gosti od početka unisono zaziru od svake mogućnosti da je kult bilo šta čime bi trebalo da se ikada pozabave.
Na kraju, ni sama egzekucija krvavog pira, sve sa epiloškim uvidom u razmere njegovih dimenzija, ne donosi išta što već nismo videli u sličnim hororima i trilerima sa temom kućne klanice.
SELEKTAH: 4/ 10
Da je kojim slučajem bio smešten u sedamdesete (a brojni detalji ukazuju da je prva ruka scenarija zaista smestila radnju u tu epohu) i da su još neke stvari bile umesnije odrađene, The Invitation je zaista mogao da bude jedan od velikih, rasnih povrataka "realističkom" hororu sedamdesetih kakvi su, recimo, bili Don't Look Now i The Shining. Jer neophodne stvari su bile tu- lična tragedija, da ljude učini otvorenijim za "drugačije" i doprinese stvaranju onespokojavajuće atmosfere, zatim misteriozni kult i ambivalentne okolnosti čija hororičnost dolazi iz doživljaja samih junaka.
Međutim, Karyn Kusama, čiji rediteljski opus (Aeon Flux, Jennifer's Body) mi nije ulivao ni malo poverenja, nije uspela da prepozna kakvo potencijalno blago drži u rukama.
Iako je u fokusu ovog filma jedna "soušl" večera bivših supružnika i njihovih zajedničkih prijatelja, "pozivnica" iz naslova ne odnosi se na pozivnicu za večeru, već na ime kulta kome su bivša supruga i njen novi ljubavnik pristupili. Ali vratimo se malo unazad. Will i Eden imali su sjajnu vezu, dom njenih roditelja na Beverli Hilsu i sina. A onda je sve to otišlo dođavola (voleo bih da sam bukvalan ovde), kada im je sin slučajno nastradao tokom jednog sličnog druženja s prijateljima u bašti kuće. Will i Eden su se nakon toga i pojedinačno i zajednički raspali, a Eden je nakon nekog vremena nestala i dve godine niko nije znao gde je. Will je u međuvremenu našao novu devojku i nekako nastavio dalje.
Večera kojom se The Invitation bavi, i na koju je Will, s obzirom na okolnosti neočekivano pozvan, ujedinjuje stare supružnike, njihove prijatelje, ali i neke nove ljude koji su sa Eden došli iz Meksika. Willov (zabrađeni, hipi) izgled, slobodoumna ekipa i neki "free flow" njihovog druženja, kao i mešanje religioznog kulta i Eleja, sve zajedno upućuje na kraj šezdesetih i sedamdesete i "zanos" koji su spram novih (duhovnih) sloboda osećali stanovnici Eleja, naročito oni elitniji. Da je smestila film u tu epohu, Kusama bi svakako dodatno profitirala na atmosferi, a i ne bi morala da nam u više navrata objašnjava zašto mobilni telefoni nemaju domet.
Baš kao što nije procenila seting svog filma, Kusama nije dublje uronila ni u psihologije gostiju, ali ni u fizionomiju same "večere", pre nego što je počela da stvar nakrcava detaljima koji i Willu i nama privlače pažnju i ukazuju na to da ovo neće biti samo druženje sa hranom. Will postaje jedini generator dešavanja, ali okolnosti koje on prepoznaje kao neobične ne nose adekvatnu ambivalentnost, već stvarno poručuju "brate, bolje da palimo odavde!". Eden, koja je na drugoj strani emocionalne klackalice ovog filma, previše mehanički menja raspoloženja i osećanja i ne pušta film da iz fine ljudske drame uđe u neočekivani horor. I sama večera ima dosta neobičan tok, što se aperitiva, zabavnih igara i samog čina jedenja tiče, koji više podilazi dramaturškim potrebama našeg upoznavanja sa kultom, nego logici stvari. A sve to dodatno (i prerano!) ubija događaje koji sve neminovnije slede.
Ipak, najslabije od svega je što The Invitation ne uspeva da "kult" ni za trenutak prikaže kao mesto koje zaista, sem već očekivanih suicidalnih planova za svoje sledbenike, nudi ikakvo isceljenje. Jer ono što se dešava samo nominalno propagira nekakav spas i opravdava sve što se čini, ali sumnjam da će ijedan gledalac u svemu tome videti išta drugo sem ludila. A stvarima nikako ne ide na ruku, što svi gosti od početka unisono zaziru od svake mogućnosti da je kult bilo šta čime bi trebalo da se ikada pozabave.
Na kraju, ni sama egzekucija krvavog pira, sve sa epiloškim uvidom u razmere njegovih dimenzija, ne donosi išta što već nismo videli u sličnim hororima i trilerima sa temom kućne klanice.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment