SHURA - Nothing's Real (Polydor)

Pet Shop Girl

Sklad.
To mi prija.
Dosta pop muzike danas, naročito one r'n'bizovane, je u preterivanju.  Paranju ušiju (u najboljem smislu te reči), u želji da nam se skrene pažnja.
Ceo jebeni život oko nas je kao košnica u kojoj svaka jebena pčela pojačava svoje zujanje u želji da nam skrene pažnju na sebe.
Štrčanje. To je nova estradna disciplina. Makar za trenutak.
A onda se pojavi Shura. Tj s obzirom da se već pojavila Jessie Ware, bolje da preciziram "i Shura".
Sklad.
Shklad.

Shura je baš kao i Jessie Ware bela. Bleda. Lednjikava. A na sve to i iz Mančestera, u kome je kao tinejdžerka igrala fudbal za Mančester Siti. A na sve to i lezbijka. Ćerka Ruskinje i Engleza, glumice i reditelja dokumentaraca. Dovoljno predložaka, dakle, da poverujete da je bela, bleda i lednjikava.
Takva joj je i muzika.

Možda nisam u pravu, ali osamdesete su bile "bela dekada". Trijumf tehnologije i svih mašina koje su kreirale "elektro" ugođaj jeste ravnopravno uslužio sve zainteresovane, ali na pomen "osamdesetih" ja pre pomislim na Duran Duran, Visage, Wham!, Depeche Mode, Human League, Pet Shop Boys, nego na Michaela ili Janet Jackson, Bobby Browna ili Whitney Houston, ili Princea, iako su oni podjednako, ako ne i bitniji za dekadu i sve posle nje. Govorim o utisku i mejnstrimu.

Shura, baš kao i Jessie Ware, potiče iz te bele priče. Belog sklada (osećam koliko rizikujem sa ovim potenciranjem "belog").
Muzika na Nothing's Real je baš kao i muzika Pet Shop Boys iz osamdesetih sklad mašina i čoveka. Hladne teksture, jedva primetnih otkucaja srca, kultivisana čežnja, pribrane emocije, distanca. Unutrašnjost BMW-a ili Audija. Metalik koža.
Anemični soul.

U odnosu na Jessie Ware, čija dva albuma su, ipak, namenjena "odraslima", Shura možda čak i malo više trijumfuje ambicioznom zamisli da sličan zvuk ponudi "mlađima". U osamdesetim kada je život bio konvencionalniji, jer je bilo više srednje klase svuda u svetu, tako nešto je bilo moguće. Biti umereno nestašan. Danas, kada i mene i moje dete deli samo klik od bilo čega zabranjenog na ovom svetu, kada svi možemo da budemo buntovni i pojačavamo sopstvenu jačinu do tačke (samo)eksplodiranja, možda less nikad više nije bilo more.

Nothing's Real je pasivan. Suburbia. Ako ste čuli jedan od najvećih novomilenijumskih hitova, White Light, onda znate šta govorim. Erotika bez štrčanja sisa i dupeta. Uzdasi, švajcarski precizni. Romansa. Jahta. Sećate li se Sandre? Hazel O'Connor? Pet Shop Boys? Moloko? A sam kraj pesme ripuje Radiohead dok si rekao "amnižijak" i usvaja ga bez ikakvog problema.
A na atipičnom (bonus track) završetku, skoro desetominutnoj The Space Tapes, baš kako ime kaže, imamo Shuru koja plovi zaostavštinom DJ Shadowa, Avalanches, Portishead, kao da Roisin Murphy to nije uradila pre nje. Ali to je signal (i meni i vama) koga smo zaboravili u ovoj priči o beloj, bledoj i ledenjikavoj muzici.

Nothing's Real je letnja ploča za erkondišovane prostore. Ona ne računa sa znojenjem. Ritmovi nikada nisu prebrzi, ni preagresivni. Njihanje. Dosta toga je u pogledu. Diskretnom. Poslušajte samo naslovnu pesmu.
Nothing's Real ne oponaša osamdesete, on ih živi u novom milenijumu. Tek ponegde (kao krajcovanim ritmom na početku What's It Gonna Be, najlepše pesme koju Jessie Ware nije snimila) on proviruje nekim modernijim aranžmanskim rešenjem, ali produkcija je prozračna, jasna, čista, sonična. Shura kumuje melodiji i emociji, ploveći poput malog svemirskog broda između svih tih objekata sa zacrtanim putanjama. Obožavam kako sint "terasaški" povremeno proviri, kao u Touch, stavljajući nam do znanja da ovde niko ne shvata sebe preozbiljno. I da humor i Lambada mogu.

Sklad.
Kad slušam Nothing's Real osećam se kao deo nekog kosmičkog sklada. Da mi emocije lako nalaze pute. Ili zaceljenje. Ili razonodu. Da jebeni bulevar Zorana Đinđića nije nakriv kao i oni koji su ga pravili i krstili.
Osećam medicinsku nežnost (u totalno pogrešno zavodeće naslovljenoj Kidz N' Stuff pašće vam na pamet sve Madonnine balade osamdesetih, ali ova će zvučati iskrenije). U Indecision se igraju svi najneozbiljniji hitovi Pet Shop Boys, uz blag b-boy prizvuk, tek da se napomene da belci i dalje potkradaju crne.

Prija mi taj (kao u lahornoj What Happened To Us?) fingirani Shutterstock vajb i kristalizirana mladost. Jer život se nastavlja, a ne počinje, u četrdesetoj.

SELEKTAH: 8plusplus/ 10