2012. kada je ovaj film snimljen nije postojao The Knick. Sada postoji.
U svom prvencu, Alice Winocour se, kao scenaristkinja i rediteljka, pozabavila jednim od kontroverznijih momenata muške dominacije nad ženskim subjektima. Naime, sve do početka XX veka (ako se ne varam), veliki broj "ženskih ponašanja" (jer nemam srca da kažem da se radi o bolestima) bio je dijagnosticiran kao "histerije" i lečen u psihijatrijskim odeljenjima ili bolnicama. Što je kudikamo bolje od situacije koja je sirote žene, a za iste stvari, zaticala par vekova ranije- kada su uz slast i mast masa spaljivane ili nabijane na kolac kao veštice.
Glavna junakinja ovog filma je uboga, mlada sluškinja Augustine koja nakon prvog "napada" (koji je izgledao dovoljno "egzorcistički" i sa snažnim seksualnim nabojem da prestravi okupljene) završava u pariškoj klinici. Nakon drugog napada ona postaje pacijentikinja prestižnog doktora Charcota koji odlučuje da njenoj histeriji nađe leka. Što se do tada uglavnom smatralo nemogućim.
Nakon toga, pacijentkinja i doktor imaju svoje javne i privatne nastupe, koji su po svom tipu daleko bolje prikazani (doduše za druge bolesti) u pomenutom Soderberghovom serijalu. Winocour očekuje da nas puko oživljavanje epohe i medicinskih tretmana privoli da se bavimo njenom pričom. Augustine jeste zanimljiva (i to što je igra francuska pevačica Soko zanimaće samo Cvetković-Krsteva), ali u njenom putu do izlečenja, koji Charcota pretvara iz prvobitne "očinske figure" u ljubavnika, nije baš puno autentičnih dramskih detalja. Naročito kada su isti situirani u vrlo autentičnim scenografijama i praksama epohe. Iako mi je Vincent Lindon (kao Charcot) neobično drag, bojim se da je Clive Owen u The Knick razvalio kao doktor sličnih ne preterano empatičnih ponašanja, ali snažne želje da se čoveku pomogne.
Na kraju, Augustine sama od sebe ozdravi (tj parcijalna paraliza koju je izazvao prvi napad prođe), tako što padne niz stepenice. Da li se Winocour sprda sa medicinom ili je poznaje bolje od nas, ne znam. Ali ono što potom usledi jeste Augustineino pristajanje da još malo glumata zarad Charcotove profesionalne karijere. A zatim se i kresnu.
Da li je Augustineu izlečila njegova ljudska briga ili medicinski postupci, meni nije najjasnije, pa otuda ne znam da li da seks na kraju tumačim kao "thank you note" ili kao neminovni rezultat njihove intimne bliskosti. Augustine bolnicu, u svakom slučaju, napušta kao osoba koja nije samo izlečena, već i zrači samopouzdanjem. Možda u njenom osmehu treba da isčitamo Winocourin trijumf nad muškim glupiranjem koje je toliko žena upropastilo (ne retko i u želji da im pomogne). Možda.
Da sve bude gore po moj utisak, Augustine je rađena prema stvarnim likovima, ako ne i događajima.
Ali, kako reče neki recenzent na imdb-u, ovo je daleko zanimljivija tema od filma koji se njome bavi.
A imamo i, sad već dve sezone, The Knick.
SELEKTAH: 4plus/ 10
U svom prvencu, Alice Winocour se, kao scenaristkinja i rediteljka, pozabavila jednim od kontroverznijih momenata muške dominacije nad ženskim subjektima. Naime, sve do početka XX veka (ako se ne varam), veliki broj "ženskih ponašanja" (jer nemam srca da kažem da se radi o bolestima) bio je dijagnosticiran kao "histerije" i lečen u psihijatrijskim odeljenjima ili bolnicama. Što je kudikamo bolje od situacije koja je sirote žene, a za iste stvari, zaticala par vekova ranije- kada su uz slast i mast masa spaljivane ili nabijane na kolac kao veštice.
Glavna junakinja ovog filma je uboga, mlada sluškinja Augustine koja nakon prvog "napada" (koji je izgledao dovoljno "egzorcistički" i sa snažnim seksualnim nabojem da prestravi okupljene) završava u pariškoj klinici. Nakon drugog napada ona postaje pacijentikinja prestižnog doktora Charcota koji odlučuje da njenoj histeriji nađe leka. Što se do tada uglavnom smatralo nemogućim.
Nakon toga, pacijentkinja i doktor imaju svoje javne i privatne nastupe, koji su po svom tipu daleko bolje prikazani (doduše za druge bolesti) u pomenutom Soderberghovom serijalu. Winocour očekuje da nas puko oživljavanje epohe i medicinskih tretmana privoli da se bavimo njenom pričom. Augustine jeste zanimljiva (i to što je igra francuska pevačica Soko zanimaće samo Cvetković-Krsteva), ali u njenom putu do izlečenja, koji Charcota pretvara iz prvobitne "očinske figure" u ljubavnika, nije baš puno autentičnih dramskih detalja. Naročito kada su isti situirani u vrlo autentičnim scenografijama i praksama epohe. Iako mi je Vincent Lindon (kao Charcot) neobično drag, bojim se da je Clive Owen u The Knick razvalio kao doktor sličnih ne preterano empatičnih ponašanja, ali snažne želje da se čoveku pomogne.
Na kraju, Augustine sama od sebe ozdravi (tj parcijalna paraliza koju je izazvao prvi napad prođe), tako što padne niz stepenice. Da li se Winocour sprda sa medicinom ili je poznaje bolje od nas, ne znam. Ali ono što potom usledi jeste Augustineino pristajanje da još malo glumata zarad Charcotove profesionalne karijere. A zatim se i kresnu.
Da li je Augustineu izlečila njegova ljudska briga ili medicinski postupci, meni nije najjasnije, pa otuda ne znam da li da seks na kraju tumačim kao "thank you note" ili kao neminovni rezultat njihove intimne bliskosti. Augustine bolnicu, u svakom slučaju, napušta kao osoba koja nije samo izlečena, već i zrači samopouzdanjem. Možda u njenom osmehu treba da isčitamo Winocourin trijumf nad muškim glupiranjem koje je toliko žena upropastilo (ne retko i u želji da im pomogne). Možda.
Da sve bude gore po moj utisak, Augustine je rađena prema stvarnim likovima, ako ne i događajima.
Ali, kako reče neki recenzent na imdb-u, ovo je daleko zanimljivija tema od filma koji se njome bavi.
A imamo i, sad već dve sezone, The Knick.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment