Film o životu na kraju, čini mi se, malo više biva "filozofija života", nego život sam
Iako sam razumeo i osetio priču, a, valjda, i nameru Miae Hansen-Love u filmu L'avenir, na kraju ne mogu da se otrgnem utisku da u konstrukciji koja simulira "neminovnosti života" manjka više autentični(ji)h detalja koji bi više pomogli autentičnom dočaravanju života, a na uštrb "filozofije" koju bi on (i život i film) trebalo da promoviše.
Nastavite da čitate ako vas zanima, probaću da objasnim.
L'avenir se bavi jednom profesorkom filozofije. Bavljenje filozofima nikada nije zahvalno. Najviše zbog toga što "prosečan gledalac" nije u isto vreme i "prosečan filozof" i neke stvari koje se tiču "filozofskog života" mogu mu ostati malo ili potpuno nejasne. Iako volim da filozofiram, priznajem da sam za vreme školovanja jedva razumeo 15% njih, a ti koje jesam mahom su bili "pesnici" među filozofima. I/ ili vrlo depresivni. Profesorka Nathalie (Isabelle Huppert) i njeni sagovornici povremeno će spominjati neka imena, filozofije, doktrine, teze i ja sam smisao i svrhu (za film) nekih od njih tek naslućivao. Ali to može biti problem jedino da ovaj film potpuno razumete, nikako razlog da ga ne odgledate.
Nathalie ima majku koja boluje od depresije, starosti, možda i Alchajmera. Ona svakonoćno komplikuje život svojoj ćerki novim napadima panike. Ali, profesorka to stoički podnosi. Ona je "old skool". Veruje u nemarketingizaciju filozofske literature i naučno-popularnih pomagala, veruje u slobodu mišljenja, oprezno mešanje života i filozofije (naročito ne slepu primenu ove druge na ovo prvo), ima mužu i decu, pristojan život jedne solidne, intelektualne francuske srednje klase.
A onda taj i takav život počinje da se ruši. Svi stubovi njenog života lagano padaju jedan za drugim, i ona stoički gura kroz nagomilane probleme, najčešće vukući sa sobom debelu, crnu mačku svoje majke. Koja nikada nije živela van kuće, a onda se jednom nađe na selu, u prirodi, i odluta. I vrati se sa mišem. Tu negde već opasno počinje da preti metafora "stara mace".
Hansen-Love očigledno voli da se bavi prolaznošću, naročito onom koja deluje kao da je bila "uzaludna", životom koji se, izgleda, nije isplatio. Od tri njena filma koja sam odgledao (Le pere de mes enfants i dalje najbolji) sva tri na različite načine brutalno prizemljuju neke "velike i lepe" stvari poput ljubavi, mladosti, (obaveza) roditeljstva. U nekakvoj uobičajenoj hronologiji tih stvari u životu, L'avenir problematizuje poslednje u nizu- zrelo doba, starost, "odlučen život".
Nathalie daje sve od sebe da ne gubi. Ona nije osoba koja se predaje, ali razumno trpi. Zapravo, njoj se kao liku malo šta može prebaciti. Sem da možda nije živela koliko je mogla, ali ko od nas jeste? Zato L'avenir izgleda kao elegija "sasvim običnom životu", onom koji verovatno čeka većinu od nas. Čak i kada ga Hansen-Love malčice previše neuverljivo (i/ili komično) zatrpa serijom masivnih problema, ovo je i dalje život koji je mogao da se desi bilo kome.
Isabelle Huppert koja je u karijeri bila profesorka mnogih stvari, pije vodu i kao profesorka filozofije, ali više nego ikada njena emotivna strana dočarana je sa par efektnih scena i Huppertova je apsolutno razbila (moguću) predstavu o sebi kao glumici idealnoj za slabo empatične likove.
Moj najveći problem sa ovim filmom je što je "obično" dočarano možda i "preobično". I to se najviše ogleda kroz neostvarenu emocionalnu romansu sa studentom koji je bio njen ponos, a koji je u međuvremenu od njenog protežea postao neko ko više i nema stavove slične njenima. Pored toga što je njihov odnos tražio film za sebe, ono što nam je prikazano više ga je iskoristilo kao katalizatora za neke stvari koje bi Nathalie možda ionako odlučila ili shvatila. Ali ono što nam je Hansen-Love pokazala od njihovog odnosa više mi je delovalo kao scene koje povezuju one bitne, kojih ovde nije bilo.
Možda je sva poenta u tome, kao u Julian Barnesovom fenomenalnom romanu Ovo liči na kraj, da životi kojih se čak i umetnost dotakne mogu biti sasvim obični, nebitni i ni po čemu pamtljivi, sem po toj običnosti. I da je u spoznaji i prihvatanju toga sav horor koji nas u životu čeka. Jedino što me Hansen-Love nije do kraja uverila u to da je ovo bio film o jednom takvom.
SELEKTAH: 7/ 10
Iako sam razumeo i osetio priču, a, valjda, i nameru Miae Hansen-Love u filmu L'avenir, na kraju ne mogu da se otrgnem utisku da u konstrukciji koja simulira "neminovnosti života" manjka više autentični(ji)h detalja koji bi više pomogli autentičnom dočaravanju života, a na uštrb "filozofije" koju bi on (i život i film) trebalo da promoviše.
Nastavite da čitate ako vas zanima, probaću da objasnim.
L'avenir se bavi jednom profesorkom filozofije. Bavljenje filozofima nikada nije zahvalno. Najviše zbog toga što "prosečan gledalac" nije u isto vreme i "prosečan filozof" i neke stvari koje se tiču "filozofskog života" mogu mu ostati malo ili potpuno nejasne. Iako volim da filozofiram, priznajem da sam za vreme školovanja jedva razumeo 15% njih, a ti koje jesam mahom su bili "pesnici" među filozofima. I/ ili vrlo depresivni. Profesorka Nathalie (Isabelle Huppert) i njeni sagovornici povremeno će spominjati neka imena, filozofije, doktrine, teze i ja sam smisao i svrhu (za film) nekih od njih tek naslućivao. Ali to može biti problem jedino da ovaj film potpuno razumete, nikako razlog da ga ne odgledate.
Nathalie ima majku koja boluje od depresije, starosti, možda i Alchajmera. Ona svakonoćno komplikuje život svojoj ćerki novim napadima panike. Ali, profesorka to stoički podnosi. Ona je "old skool". Veruje u nemarketingizaciju filozofske literature i naučno-popularnih pomagala, veruje u slobodu mišljenja, oprezno mešanje života i filozofije (naročito ne slepu primenu ove druge na ovo prvo), ima mužu i decu, pristojan život jedne solidne, intelektualne francuske srednje klase.
A onda taj i takav život počinje da se ruši. Svi stubovi njenog života lagano padaju jedan za drugim, i ona stoički gura kroz nagomilane probleme, najčešće vukući sa sobom debelu, crnu mačku svoje majke. Koja nikada nije živela van kuće, a onda se jednom nađe na selu, u prirodi, i odluta. I vrati se sa mišem. Tu negde već opasno počinje da preti metafora "stara mace".
Hansen-Love očigledno voli da se bavi prolaznošću, naročito onom koja deluje kao da je bila "uzaludna", životom koji se, izgleda, nije isplatio. Od tri njena filma koja sam odgledao (Le pere de mes enfants i dalje najbolji) sva tri na različite načine brutalno prizemljuju neke "velike i lepe" stvari poput ljubavi, mladosti, (obaveza) roditeljstva. U nekakvoj uobičajenoj hronologiji tih stvari u životu, L'avenir problematizuje poslednje u nizu- zrelo doba, starost, "odlučen život".
Nathalie daje sve od sebe da ne gubi. Ona nije osoba koja se predaje, ali razumno trpi. Zapravo, njoj se kao liku malo šta može prebaciti. Sem da možda nije živela koliko je mogla, ali ko od nas jeste? Zato L'avenir izgleda kao elegija "sasvim običnom životu", onom koji verovatno čeka većinu od nas. Čak i kada ga Hansen-Love malčice previše neuverljivo (i/ili komično) zatrpa serijom masivnih problema, ovo je i dalje život koji je mogao da se desi bilo kome.
Isabelle Huppert koja je u karijeri bila profesorka mnogih stvari, pije vodu i kao profesorka filozofije, ali više nego ikada njena emotivna strana dočarana je sa par efektnih scena i Huppertova je apsolutno razbila (moguću) predstavu o sebi kao glumici idealnoj za slabo empatične likove.
Moj najveći problem sa ovim filmom je što je "obično" dočarano možda i "preobično". I to se najviše ogleda kroz neostvarenu emocionalnu romansu sa studentom koji je bio njen ponos, a koji je u međuvremenu od njenog protežea postao neko ko više i nema stavove slične njenima. Pored toga što je njihov odnos tražio film za sebe, ono što nam je prikazano više ga je iskoristilo kao katalizatora za neke stvari koje bi Nathalie možda ionako odlučila ili shvatila. Ali ono što nam je Hansen-Love pokazala od njihovog odnosa više mi je delovalo kao scene koje povezuju one bitne, kojih ovde nije bilo.
Možda je sva poenta u tome, kao u Julian Barnesovom fenomenalnom romanu Ovo liči na kraj, da životi kojih se čak i umetnost dotakne mogu biti sasvim obični, nebitni i ni po čemu pamtljivi, sem po toj običnosti. I da je u spoznaji i prihvatanju toga sav horor koji nas u životu čeka. Jedino što me Hansen-Love nije do kraja uverila u to da je ovo bio film o jednom takvom.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment