Život je ono što ti se desi od njega
Tout est pardonne je predugo čekao da ga pogledam. I sad kada sam odgledao poslednje ostvarenje Miae Hansen-Love, L'avenir, pomislio sam da bi bilo lepo da zaokružim njen opus i proniknem u neke generalne crte njenog rada. I, rekao bih, da mi se to isplatilo.
Sve do pred sam kraj, Tout est pardonne izgleda kao "srpski studentski" (pod mentorstvom nekog od naših "festivalskih" profesora), a onda potpuno se oslanjajući na dramaturgiju kratke priče uspe da se izdigne iznad sopstvene banalnosti i izokrene se u nešto promišljavajućije. Što bi, moram da priznam, van konteksta njene karijere i, naročito, ovog poslednjeg, "zrelijeg" filma, moglo da deluje kao "klasična pretencioznost site ispraznosti" mladih evropskih autora (dobro, nekih), ali deset godina kasnije deluje kao početak bavljenja jednom temom.
A ta tema je život. Ne neki poseban život, nego baš ovaj naš, iz različitih uglova, različito malecni, u kome mi sami određujemo veličinu svojih i tuđih postupaka, stvari koje su se u njemu desile (ili nisu), puku nepromenljivu činjenicu da smo u jednom trenutku bili na jednom mestu s jednim ljudima, a da u nekom drugom više ništa od toga nije dostupno za nas, naročito ne na stari ("dobri") način.
Za razliku od L'avenir u kome je žrtva življenja života (zapravo) profesorka filozofije u svom zrelom (i već odlučenom) dobu, u Tout est pardonne gledamo kako se život dvoje roditelja surovo odrazio na život njihove ćerke. Kada kažem surovo, ja obično mislim "nepovratno".
Victor je Francuz, Annette Austrijanka. Upoznali su se i zavoleli u Parizu, potom preselili u Beč, dobili ćerku, a onda je Victor počeo da puca od nesposobnosti da uradi nešto sa svoji životom (on je pesnik i predavač), pa je zato počeo da krivi Beč i Annette. Zbog čega su se vratili u Pariz. Gde se ništa nije promenilo. Samo je Victor postao i narkoman.
I to je prvi deo filma. U drugom, bavimo se, jedanaest godina kasnije, njihovom ćerkom Pamelom i time kako je razlaz roditelja uticao na nju, kao i njegov povratak. I ovaj deo je još tužniji, jer igrajuće oči Constance Rousseau sjajno prenose tugu koja se poput miša uvukla u srce i sad se plaši da izađe.
A onda život postane još suroviji.
Tout est pardonne elegično gleda na uobičajene životne tragedije, da ne kažem banalnosti, i ostavlja nas tako načete da živimo celovito koliko možemo. I kad već pominjem celinu da kažem da je Miain prvenac bolji u celini, nego rastavljen u delove po bilo kom kriterijumu. A za tako nešto treba, naravno, sačekati kraj.
Kao i u životu.
SELEKTAH: 7/ 10
Tout est pardonne je predugo čekao da ga pogledam. I sad kada sam odgledao poslednje ostvarenje Miae Hansen-Love, L'avenir, pomislio sam da bi bilo lepo da zaokružim njen opus i proniknem u neke generalne crte njenog rada. I, rekao bih, da mi se to isplatilo.
Sve do pred sam kraj, Tout est pardonne izgleda kao "srpski studentski" (pod mentorstvom nekog od naših "festivalskih" profesora), a onda potpuno se oslanjajući na dramaturgiju kratke priče uspe da se izdigne iznad sopstvene banalnosti i izokrene se u nešto promišljavajućije. Što bi, moram da priznam, van konteksta njene karijere i, naročito, ovog poslednjeg, "zrelijeg" filma, moglo da deluje kao "klasična pretencioznost site ispraznosti" mladih evropskih autora (dobro, nekih), ali deset godina kasnije deluje kao početak bavljenja jednom temom.
A ta tema je život. Ne neki poseban život, nego baš ovaj naš, iz različitih uglova, različito malecni, u kome mi sami određujemo veličinu svojih i tuđih postupaka, stvari koje su se u njemu desile (ili nisu), puku nepromenljivu činjenicu da smo u jednom trenutku bili na jednom mestu s jednim ljudima, a da u nekom drugom više ništa od toga nije dostupno za nas, naročito ne na stari ("dobri") način.
Za razliku od L'avenir u kome je žrtva življenja života (zapravo) profesorka filozofije u svom zrelom (i već odlučenom) dobu, u Tout est pardonne gledamo kako se život dvoje roditelja surovo odrazio na život njihove ćerke. Kada kažem surovo, ja obično mislim "nepovratno".
Victor je Francuz, Annette Austrijanka. Upoznali su se i zavoleli u Parizu, potom preselili u Beč, dobili ćerku, a onda je Victor počeo da puca od nesposobnosti da uradi nešto sa svoji životom (on je pesnik i predavač), pa je zato počeo da krivi Beč i Annette. Zbog čega su se vratili u Pariz. Gde se ništa nije promenilo. Samo je Victor postao i narkoman.
I to je prvi deo filma. U drugom, bavimo se, jedanaest godina kasnije, njihovom ćerkom Pamelom i time kako je razlaz roditelja uticao na nju, kao i njegov povratak. I ovaj deo je još tužniji, jer igrajuće oči Constance Rousseau sjajno prenose tugu koja se poput miša uvukla u srce i sad se plaši da izađe.
A onda život postane još suroviji.
Tout est pardonne elegično gleda na uobičajene životne tragedije, da ne kažem banalnosti, i ostavlja nas tako načete da živimo celovito koliko možemo. I kad već pominjem celinu da kažem da je Miain prvenac bolji u celini, nego rastavljen u delove po bilo kom kriterijumu. A za tako nešto treba, naravno, sačekati kraj.
Kao i u životu.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment