Повратак Бифхартовог изгубљеног сина
СМРТ је неслушљива.
И Ракас и/или његов нови издавач, Либрарион, када то помиње на Бендкемп страници не лаже, иако се заправо врло рискантно шали на свој рачун.
на камењима није материјал толико за софистициране уши колико за упорне и отпорне уши, које су прошле свашта- од најранијих албума Свонс, преко велшке фринџ сцене деведесетих, мање популарног дела опуса Јоко Оно до микро-електро-перверзија етикете Ливинг (напуштати, а не живети, еј, ћирилицо, срећо!).
Међутим, Ракас је народњак и забавњак. Испод девастиране форме и ритма настале ЕлЕсДи аранжманима крију се песмуљци, мелодије, емоције које заправо дугују веома много нашој фолк традицији. И ту би мој драги Огњен Лопушина могао да начуљи уши, и накриви капу.
Иако прва ствар, Повраци коренима, пре кореспондира са Афексовим радовима касних деведесетих, остатак албума (тј његови вокални делови) су они у којима Ракас просипа свој блуз, који није ништа друго до наш, ”народни”, фолк. Ракас чемерује на свој начин, али у срцу ових песама је наша традиција чемеровања. За њом. Противу самоће. Контра срцу.
Само апстрактно.
Понекад преапстрактно.
Али то је већ стил.
Са сваким наредним слушањем уво, а и срце, је прилагођеније.
С обзиром да, како и сам Ракас каже, СМРТ представља компилацију песама (хтедох рећи живота...) које су већ биле у оптицају на Ју Тјубу или престижним емисијама попут Моћ вештица, не знам да ли је из нужде или из концепта одлука да се не одради мастеринг јачине, па кад стигнете до Крви 2. део имаћете утисак као да сте стали на нагазну мину од јачине снимка.
Али и то је део забаве коју пружа на камењима.
Приметићете у неким песмама (као у Амигдала и његова жена (БрБа i Фис верзије)) да су познате мелодије интерполиране (Саунд оф Сајленс Сајмона и Гарфанкла?) несебично у жал срца са толико безобразлука и нежности да има нечег дечије безгрешног у том чину. Понело га и он се препустио. Овај српско-хавајски жал без сумње је и једна од најбољих ствари овде.
С друге стране, а то сам вам напомињао и у ранијим писњима о на камењима, не да је незанемарљиво да се ради о аутору и музици толико аутентичним да границе компарације можемо да изместимо све до Токија. Нико нигде не прави овакву музику, а да се она уз малецне ограде, не може и даље карактерисати као ”популарна музика”. То што нас има мало који ћемо уз њу проветрити сопствене депресије не значи ништа.
СМРТ је резултат само-херметизације у средини која то неће ни приметити. Средине која у мејнстрим реону једва да има нешто интересантно да понуди, али зато јој по маргинама чуче скоро-генији запрложени у својим чаурама који су својим уметничким делима далеко ближи дочаравању тотала нашег животарења, него реномиранији аутори. СМРТ је живот у Србији, болан, недподношљив и чудесан.
И СМРТ неће никоме бити лака. Али све зависи од тога какав живот остављате за собом.
СЕЛЕКТА: 10/10
СМРТ је неслушљива.
И Ракас и/или његов нови издавач, Либрарион, када то помиње на Бендкемп страници не лаже, иако се заправо врло рискантно шали на свој рачун.
на камењима није материјал толико за софистициране уши колико за упорне и отпорне уши, које су прошле свашта- од најранијих албума Свонс, преко велшке фринџ сцене деведесетих, мање популарног дела опуса Јоко Оно до микро-електро-перверзија етикете Ливинг (напуштати, а не живети, еј, ћирилицо, срећо!).
Међутим, Ракас је народњак и забавњак. Испод девастиране форме и ритма настале ЕлЕсДи аранжманима крију се песмуљци, мелодије, емоције које заправо дугују веома много нашој фолк традицији. И ту би мој драги Огњен Лопушина могао да начуљи уши, и накриви капу.
Иако прва ствар, Повраци коренима, пре кореспондира са Афексовим радовима касних деведесетих, остатак албума (тј његови вокални делови) су они у којима Ракас просипа свој блуз, који није ништа друго до наш, ”народни”, фолк. Ракас чемерује на свој начин, али у срцу ових песама је наша традиција чемеровања. За њом. Противу самоће. Контра срцу.
Само апстрактно.
Понекад преапстрактно.
Али то је већ стил.
Са сваким наредним слушањем уво, а и срце, је прилагођеније.
С обзиром да, како и сам Ракас каже, СМРТ представља компилацију песама (хтедох рећи живота...) које су већ биле у оптицају на Ју Тјубу или престижним емисијама попут Моћ вештица, не знам да ли је из нужде или из концепта одлука да се не одради мастеринг јачине, па кад стигнете до Крви 2. део имаћете утисак као да сте стали на нагазну мину од јачине снимка.
Али и то је део забаве коју пружа на камењима.
Приметићете у неким песмама (као у Амигдала и његова жена (БрБа i Фис верзије)) да су познате мелодије интерполиране (Саунд оф Сајленс Сајмона и Гарфанкла?) несебично у жал срца са толико безобразлука и нежности да има нечег дечије безгрешног у том чину. Понело га и он се препустио. Овај српско-хавајски жал без сумње је и једна од најбољих ствари овде.
С друге стране, а то сам вам напомињао и у ранијим писњима о на камењима, не да је незанемарљиво да се ради о аутору и музици толико аутентичним да границе компарације можемо да изместимо све до Токија. Нико нигде не прави овакву музику, а да се она уз малецне ограде, не може и даље карактерисати као ”популарна музика”. То што нас има мало који ћемо уз њу проветрити сопствене депресије не значи ништа.
СМРТ је резултат само-херметизације у средини која то неће ни приметити. Средине која у мејнстрим реону једва да има нешто интересантно да понуди, али зато јој по маргинама чуче скоро-генији запрложени у својим чаурама који су својим уметничким делима далеко ближи дочаравању тотала нашег животарења, него реномиранији аутори. СМРТ је живот у Србији, болан, недподношљив и чудесан.
И СМРТ неће никоме бити лака. Али све зависи од тога какав живот остављате за собом.
СЕЛЕКТА: 10/10
No comments:
Post a Comment