Zovite me salonskim levičarem, ali kapitalizam će biti kraj svih nas koji voljno ili nevoljno uživamo u njegovim sedativirajućim proizvodima.
I to ovaj kapitalizam bordova koje u šaci drže vlasnici akcija, koji zarad profita iz dana u dan spušta sve profesionalne i ljudske standarde poslovanja.
Kapitalizam nevidljivih kapitalista koji nam je neprekidno pred očima.
Neromantični kapitalizam.
Dnodna kapitalizam.
Film Colina Banksa je o jednom drugom i očekivano upokojenom kapitalizmu, iza koga je stajao jedan kapitalista, njegov san, njegov ego, njegove mane i par dobrih ljudi, i poneki loš. Kapitalizam koji je kreirao neke od najboljih stvari koje smo okusili u dvadesetom veku i otvorio vrata, mahom svojom nesposobnošžu da istraje i snađe se u sve pohlepnijim vremenima, ovom kapitalizmu koji je na korak od toga da bude i legitimni vid neo-robovlasničke eksploatacije (šipkama i drugim stimulativnim sredstvima).
Ali, as I said many times before, vi sigurno niste došli ovde zbog mog trećerazrednog marksizma.
All Things Must Pass je solidan, tradicionalno skrojen, i mudro distanciran dokumentarac o najvećem svetskom lancu za prodaju muzičkih nosača, koji je na svom vrhuncu imao skoro 200 prodajnih objekata širom sveta i profit od milijardu dolara (ili beše pet?), a onda je par pogrešnih odluka i jedan Napster sve to oteralo u istoriju.
Priča se vrti oko Russa Solomona, osnivača Tower Records, koji zvuči identično i izgleda skoro kao Jonathan Banks (Mike iz Breaking Bad/ Better Call Saul), zbog čega čitav njegov diskurs proizvodi sočan diskurs nekoga ko se bavio "vrlo zajebanim stvarima". A zapravo nije- samo je bio entuzijastičan, dobro raspoložen, voleo je muziku i trudio se da sve tri stvari deli i širi koliko god može.
Iako Russove fotke pokazuju da je on bio nekada mlađi, jer Tower potiče još iz šezdesetih, meni deluje da je Russ uvek bio star i debeljuškast. Prvi prostor za prodavnicu otkupio je od oca i to u San Francisku, gde je čitava priča počela. Nakon toga se proširila na Elej i čuvenu lokaciju na Sanset bulevaru. U to vreme, baš kao što i treba, prodavnica ploča bila je okupljalište ljudi koji vole i/ili sviraju muziku, prilika da se razmene utisci, steknu nove preporuke, da Eltonu Johnu otvore prodavnicu sat vremena ranije kako bi mogao da kupi sve novo što želi (što je činio u Toweru sve do zatvaranja).
Ključni momenat u razvoju bilo je rasprostiranje na Japan, region koji je od otvaranja ostao najprofitabilniji, i koji je u ključnom trenutku odložio bankrot firme svojom prodajom. Ironija je da Tower Records i dalje postoji kao Tower Records u Japanu i posluje uspešno, iako više nema veze sa Russom i njegovom pokojnom kompanijom. Što njegovu posetu istom na kraju filma čini samo tužnijim prizorom.
Uspon i pad Towera dokumentuje i rad prodavnice, ali i uspon i pad muzičke industrije. Disko je bio fatalan za istu, jer niko nije kupovao ploče. Osamdesete su donele Thriller, devedesete kompakt diskove, ali industrija je pohlepno i neracionalno naplaćivala svoj proizvod. Kada se pojavio Napster kao kontra rešenje, niko nije znao kako da mu se suprostavi. Tower je ostao bez kupaca, a (ne)lojalna konkurancija u vidu profitnih pogona poput Best-Buy-a, Wallmarta, Targeta i sličnih, koji su muziku gurali isto kao i deterdžente i novogodišnje ukrase, zauvek je neutralisala prodavnicu ploča kao mesto na koje se ne ide samo da se kupi muzički proizvod.
Ekipa oko Russa većinski deluje raspoloženo i prema njemu i prema godinama koje su zajedno proveli. Svako od njih napredovao je od kasira do VIP menadžera i svako od njih cenio je i kod sebe i kod Russa ljubav prema muzici, Tower kao priliku da se kupcu ponudi što veći izbor muzike svih vrsta... I svi su bili naivni kao što pravi kapitalisti i treba da budu. I svi bi voleli da je sada drugačije, ali i ne toliko da je sve do sada bilo mnogo drugačije. Jasno im je da je cena jednog načina poslovanja morala biti kad tad plaćena.
Iako je Tower, kao perjanica muzičke industrije, nedvosmisleno doprineo tome da ista zaradi milijarde ekstra dolara na bezobraznim cenama proizvoda, ne osećam ljutnju prema njima. Evidentno je da je Tower vraćao "zajednici" dobar deo onoga što je zaradio, pre svega u entuzijazmu, poštovanju, ljudima koji su u isto vreme bili i strastveni prodavci, ali i strastveni kupci muzike.
Pogledajte.
Lepo je umreti dostojanstveno i voljeno.
A ne kao Apple, Facebook, ExxonMobil... ahhh!...
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment