LESS BELLS - Solifuge (Kranky)

Juče smo gledali Ghost Stories. Porodično! Više smo stvari morali da muljamo i lažemo Leonu nego Eli o onome što se dešava na ekranu.
Uveče je grmelo i sevalo.
Danas pada kiša.
Sijetl u malom.
Pravo niotkuda nakon preslušanih Catarine Barbieri (Born Again In The Voltage) i Innumerable Forms (Punishment in Flesh) puštam sebi Less Bells.
Mahom da još jednom potvrdim da izdanja Kranky-ja odavno nisu ništa drugo do zujanje miksovano sa zvukom talasa unutar koga neki duhovi možda imaju čas pevanja.
U suštini, Less Bells odgovara tom opisu, ali je baš danas, izgleda, to ono što čini "čudesnu ploču".

Less Bells je Julie Carpenter. Po tipu muzike i atmosferi koju pravi, poverovao bih da je ćerka Johnova.
Poreklom je iz Kalifornije, iz pustinje. Koja ju je nadahnula za ovo izdanje.
Debitantsko.

Najomiljenija pesma sa ovog albuma (a u ovom trenutku ima i vrlo kratak mandat kao "Najbolja pesma ikada po kiši koja pada napolju i po prošlosti") je tema broj tri, jednostavno nazvana Desert. Počinje kao saundtrak vesterna tokom koga kamera u sloumoušnu prolazi preko desetina, stotina, hiljada leševa, indijanaca ili kauboja (vi odlučite) i stiže do junaka našeg filma, koji stoji na ivici pustinje i gleda u sunce u daljini. Kad stignemo do njega to je znak horu podjednako mrtvih "Bugarki" da zapeva "neku staru", dok čela i sintovi lelujaju Dead Can Dance magiju oko naših ušiju. Na samom kraju čuje se zvuk crkvenih zvona. Siguran znak da niste u raju.

"Solifuge" je vrsta pauka, koji nije ni pauk, ni škorpion, i koji obično živi u mestima kakva su pustinje. Možda iz njegove perspektive život izgleda (zvuči) ovako. Možda je ovo što on oseća dok pod vrelim suncem pokušava da prikolje nešto da bi preživeo, do još jednog takvog iskustva, do još jednog takvog iskustva, do još jednog takvog iskustva... Kao "od prvog do prvog" neki zli Marksista bi mogao da kaže.

Julie se bavi (ambijentalnom) muzikom (na etiketi) koja ako autor nije pribran i disciplinovan lako može da se raspline u samostimulišuće zvučne celine.

U uvodnoj temi, Bird In Hand, imamo sve što i jedan Angelo Badalamenti ima (uključujući i Julee Cruise) kad pravi muziku za Twin Peaks. Samo Twin Peaks fali. I to vam pišem ne zato što sam lenj da promislim o originalnijoj referenci, već zato što zaista ovaj put to stoji. Mislim, stoji i u narednoj temi, Forest Ghosts, ali da kažem nešto tako značilo bi da sam lenj, i da ne konstatujem delikatni brejk koji kao da je ispao iz Colleenine radionice. Pardon, radioničice (Cv-Krstev!...).

Valentine, kao i naredna Bomardment, zvuči kao nešto sa onog neo-vestern saundtraka koji Cave & Ellis iznova komponuju bez obzira koji je film u pitanju. Julie priziva uznemirujuće trenutke, vrlo sporo i lagano.

Golden Storm je "veselija" i kao "muzika za film". Nisam joj našao mesto u srcu. Čak ni ovom pokislom.

Milwaukee Protocol rasteže Valentine i Bombardment na čak trinaest minuta i treba strpljenja da se prihvate njeni lupovani duhovi. Ovo definitivno jeste saundtrak. Od onih u potrazi za filmom.
Možda ako sedite dovoljno dugo u pustinji, vetar pronese kadrove tog filma ispred vaših očiju.

Ima ovakve muzike dovoljno, dovoljno da ne morate da tragate za njom.
Obično nemam strpljenja da sa njom menjam minute za večnost.

SELEKTAH: 7plusplus/10