Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
Metacritic: 87/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Sweet Country je ona vrsta postmodernog vesterna koja žanr koristi samo kao scenografiju (u uspešnijim izdanjima i kao ikonografiju) da bi se pozabavila revizijom društva, prilika ili događaja koje je pomenuti žanr do ovih, "osvešćujućih" godina uglavnom prikazivao na jedan stereotipan, neistinit i sada sve uvredljiviji način. Od svih filmova kojih sada mogu da se setim, sa sličnim pristupom, a sem opšteg mesta Dances With Wolves, pada mi još samo na pamet Meek's Cutoff, Kelly Reichardt.
Sweet Country je smešten u Australiju, negde na početku XX veka i bavi se položajem tamošnjih "crnaca", tj Aboridžina, koje su "belci" tretirali kao stoku. U ovom filmu uhvaćen je (i) trenutak u kome su pokušali da ih tretiraju kao ljude.
Sam, sa svojom ženom i nećakom, radi na farmi kod jednog pastora. Gde su svi jednaki, baš kako je bog i "zapovedio". Njegovo "iznajmljivanje" (jer nema drugog imena za ono što se desilo) jednom novodoseljenom vojniku sa, tako deluje, ozbiljnim PTSD-ijem, rezultiraće time da će vojnik, pored toga što demonstrira sve osobine ljudskog dna, da siluje Samovu ženu, a potom će, u potrazi za nekim klincem-slugom, doći sa puškom da šikanira Sama u njegovom domu. Kada ga ovaj upuca, i pobegne, organizuje se potera, Sam se nakon nekog trenutka predaje, počinje suđenje u "amfi-teatru" letnjeg bioskopa gradića, pravda završava na Samovoj strani (što iznenađuje, ali nije spojler), ali...
Nije neka naročita priča, naročito za podžanr "vesterna-potere", nema ni nekakvih naročitih likova, skoro ni drame (a i ako je ima, ona je prećutana i neprikazana, kao između Sama i njegove žene). Sve to naše uzbuđenje za ishod potere čini dosta tankim, dok je naš odnos (pre)definisan logičnim navijanjem za one koji su na strani dobra, i obrnuto.
Warwick Thornton, kome je ovaj dobitnik "Venecijanskog lava" (specijalna nagrada žirija) zapravo tek drugi film, istorijskoj rekreaciji pristupa sa napaljenošću studenta odraslog na radovima Sokurova i sličnih, gde je pored lepe fotografije, zapravo, rediteljski pristup i stil prisutan kroz neku vrstu montažnih rezova koji presecaju nešto smireniji, od uobičajenog, žanrovski tok filma, prizorima iz prošlosti ili budućnosti likova (nisam uočio jasan patern, ali moguće je da je samo ovo drugo), koji u datom trenutku produbljuju junake otkrivajući nam njihovu neminovnu sudbinu tj zarobljenost u istoj. Ako i postoji neko simbolično iskakanje iz paterna, ja ga nisam primetio.
U svakom slučaju, taj postupak doprinosi povišenoj estetici filma (kako sam ga objasnio) i njegovoj poruci, ali nekako previše štrči u plitkoći svega ostalog. Bilo koji od onih "vesterna" kojima su Warren Ellis i Nick Cave radili muziku gazi preko ovoga kao Australijanac preko Aboridžina. Na stranu što u klimi NGO filmova koji već par decenija guše ozbiljnu filmsku priču svojim agendama, Sweet Country ne koristi slobodu koja mu je, čini mi se, bila pružena, da nečim univerzalnijim od nesporno smislene političke poruke ostane u našem sećanju. Pravi junak ovog filma je trebalo da bude mali aboridžinski klinac koji jedini ima neki ne-crno-beli sadržaj, razume vreme u kome živi, pokušava da mu se prilagodi i usled toga jedini prolazi kroz sticanje i potom krizu karaktera. Nažalost, on je samo epizodista.
SELEKTAH: 6minus/10
Metacritic: 87/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Sweet Country je ona vrsta postmodernog vesterna koja žanr koristi samo kao scenografiju (u uspešnijim izdanjima i kao ikonografiju) da bi se pozabavila revizijom društva, prilika ili događaja koje je pomenuti žanr do ovih, "osvešćujućih" godina uglavnom prikazivao na jedan stereotipan, neistinit i sada sve uvredljiviji način. Od svih filmova kojih sada mogu da se setim, sa sličnim pristupom, a sem opšteg mesta Dances With Wolves, pada mi još samo na pamet Meek's Cutoff, Kelly Reichardt.
Sweet Country je smešten u Australiju, negde na početku XX veka i bavi se položajem tamošnjih "crnaca", tj Aboridžina, koje su "belci" tretirali kao stoku. U ovom filmu uhvaćen je (i) trenutak u kome su pokušali da ih tretiraju kao ljude.
Sam, sa svojom ženom i nećakom, radi na farmi kod jednog pastora. Gde su svi jednaki, baš kako je bog i "zapovedio". Njegovo "iznajmljivanje" (jer nema drugog imena za ono što se desilo) jednom novodoseljenom vojniku sa, tako deluje, ozbiljnim PTSD-ijem, rezultiraće time da će vojnik, pored toga što demonstrira sve osobine ljudskog dna, da siluje Samovu ženu, a potom će, u potrazi za nekim klincem-slugom, doći sa puškom da šikanira Sama u njegovom domu. Kada ga ovaj upuca, i pobegne, organizuje se potera, Sam se nakon nekog trenutka predaje, počinje suđenje u "amfi-teatru" letnjeg bioskopa gradića, pravda završava na Samovoj strani (što iznenađuje, ali nije spojler), ali...
Nije neka naročita priča, naročito za podžanr "vesterna-potere", nema ni nekakvih naročitih likova, skoro ni drame (a i ako je ima, ona je prećutana i neprikazana, kao između Sama i njegove žene). Sve to naše uzbuđenje za ishod potere čini dosta tankim, dok je naš odnos (pre)definisan logičnim navijanjem za one koji su na strani dobra, i obrnuto.
Warwick Thornton, kome je ovaj dobitnik "Venecijanskog lava" (specijalna nagrada žirija) zapravo tek drugi film, istorijskoj rekreaciji pristupa sa napaljenošću studenta odraslog na radovima Sokurova i sličnih, gde je pored lepe fotografije, zapravo, rediteljski pristup i stil prisutan kroz neku vrstu montažnih rezova koji presecaju nešto smireniji, od uobičajenog, žanrovski tok filma, prizorima iz prošlosti ili budućnosti likova (nisam uočio jasan patern, ali moguće je da je samo ovo drugo), koji u datom trenutku produbljuju junake otkrivajući nam njihovu neminovnu sudbinu tj zarobljenost u istoj. Ako i postoji neko simbolično iskakanje iz paterna, ja ga nisam primetio.
U svakom slučaju, taj postupak doprinosi povišenoj estetici filma (kako sam ga objasnio) i njegovoj poruci, ali nekako previše štrči u plitkoći svega ostalog. Bilo koji od onih "vesterna" kojima su Warren Ellis i Nick Cave radili muziku gazi preko ovoga kao Australijanac preko Aboridžina. Na stranu što u klimi NGO filmova koji već par decenija guše ozbiljnu filmsku priču svojim agendama, Sweet Country ne koristi slobodu koja mu je, čini mi se, bila pružena, da nečim univerzalnijim od nesporno smislene političke poruke ostane u našem sećanju. Pravi junak ovog filma je trebalo da bude mali aboridžinski klinac koji jedini ima neki ne-crno-beli sadržaj, razume vreme u kome živi, pokušava da mu se prilagodi i usled toga jedini prolazi kroz sticanje i potom krizu karaktera. Nažalost, on je samo epizodista.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment