FAF24: DRVO DIVLJE KRUŠKE (THE WILD PEAR TREE)

Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.

Metacritic: 88/100

The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****

Na početku, posle prvih pola sata, nije izgledalo da će novi film Nurija Blige Ceylana, da mi postane drugi njegov najomiljeniji, odmah nakon fenomenalnog Uzak.

Wild Pear Tree, praktično satkan iz par dugih dijaloga, od kojih su neki možda onirični, nije ništa drugo do dramatizacija intelektualne debate koju Ceylan želi da povede sa svojim gledaocima. To je vrsta filma koja je u ozbiljnom zamiranju, najviše iz razloga što interesantnih intelektualaca među filmskim rediteljima ima sve manje. Ima pametnih, ima kurčevitih, ima onih koji se prave pametnim, ali u pravom smislu reči- "intelektualaca"- ima sve manje.

Ceylanov film, možda kao i svi njegovi, samo u različitoj meri i na nov način, opet promišlja život, njegove ciljeve, opravdanost istih i šta činiti kada (sve) deluje da su oni neostvareni, i da će tako ostati, barem za života onih koji su nameravali da ih ostvare. U isto vreme, ovo je film o tradiciji, o stvarima koje se, poput roditeljske ljubavi, olako podrazumevaju i još lakše gube. O tome šta u životu treba ili može da nam obezbedi sigurnost- poput pomenute roditeljske ljubavi. I najviše od svega- o sebičnom, samoživom, iskrenom, budalastom, od života i pravde prevarenom, intelektualcu. Baš kakvi su, možda, neki od nas.

Sinan Karasu je student koji bi želeo da bude pisac. Koji je čak i napisao kraći roman o svom kraju, "pod drvećem divljih krušaka", koji prečesto biva sortiran u znamenito-turističke atrakcije zbog svoje blizine lokalitetu gde se odigrala čuvena Bitka na Galipolju. Taj roman, međutim, niko ne želi da objavi. Ni lokalna vlast, ni lokalni tajkuni. Ali svi mu žele sve najbolje.

Sirotog Sinana ni kod kuće ne čekaju idealne stvari. Njegov otac, učitelj, dobrano je zastranio u klađenje na konje i prezadužen je kod svih mogućih komšija i rođaka. Njegova majka zajmi i snalazi se na sve strane, ali je i dalje verna svom čoveku, ubeđena u njegovu dobru i časnu prirodu. Sinan i ne toliko.

Kao što rekoh, ovaj predložak za još jednu "festivalsku" socijalnu dramu, a treba vremena da toga lagano postanete svesni, prošaran je Sinanovim susretima sa raznim ljudima, od lokalnog uspešnog pisca, preko seoskog imama, pomenutih preduzetnika i opštinara, sa kojima Sinan vodi vešto napisane dijaloge, ispod kojih tinjaju užarene prirode njihovih junaka i vrlo zapaljive insinuacije o pravom stanju stvari. Svaki od ovih razgovora dodatno nam profiliše Sinana ka atributima koje sam mu već naređao. Sinan možda ima pravo, ali nije najbolja osoba da ga realizuje. On je u isto vreme žrtva i sopstvenih i tuđih postupaka. On misli da mu život duguje nešto, i da su svi ti ljudi tu da mu to nešto daju, i ne shvata da nije tako. I da nikada neće biti.

Ispod svega toga, Ceylan tiho i vešto bavi se roditeljstvom, lojalnošću, šta je i koji je najbolji način da se voli i podrži svoje dete. Kao i koliko sete ima, i na strani roditelja, i na strani dece. Kao i okrutnosti. Odnos oca i sina sve ubedljivije se kristališe kao jedna od glavnih tema ovog filma, i promišljanje na temu ko je tu koga i koliko, stvarno, izneverio traje sve do samog kraja filma. Biti otac, kao što sam rekao toliko puta, nije lako koliko ni biti sin. Jer nijedan ni drugi nikada ne odrastu, rekao bih.

Ponekad neke scene (poput susreta sa starom školskom ljubavi Hatidžom, ili njenim bivšim momkom) deluju kao da preuzimaju estetiku "turskih serija", ali zato u nastavku, ovog preko tri sata drugog filma, ima neverovatnih momenata, koje zbunjuju svojom postavkom (poput dela susreta s piscem na mostu ili kada Sinan pomisli da mu se otac obesio). Ceylan je autor čija kompleksnost traži i zaslužuje strpljenje i nije uvek lako izaći joj u susret. Možda je ovde nešto moglo brže i kraće, ali na kraju shvatate da možda i ne. "Osećaj trajanja" esencijalni je, rekao bih "turski", doprinos Ceylana filmskoj umetnosti (svakako ne jedini te vrste, ali među modernijim autorima, jedan od unikatnijih). 

Ceylan priča priču kao da piše. On prikazuje, slika, ali i zastajkuje i promišlja, kroz usta svojih junaka, kroz njihove zapričanosti, u postupcima sličnim Thomasu Mannu ili Chekhovu. Njegovi junaci su intelektualno raspoloženi za diskusije. Oni znaju da svet nije samo ono što može da se pojede i pojebe. 

Ambivalentni kraj filma bukvalno osciluje od stravične tragedije do uzaludnog optimizma, zavisi kako ga sebi objasnite. Ceylan ne bez razloga niže jedan za drugim, da osetimo gorčinu, i slast koju takvo dramsko finale pruža (a pruža), pre nego što nas gurne u nešto sasvim drugo, i pokaže da i to ima smisla. Iako bi izgledalo sasvim bedno i neuverljivo da nam pre toga nije prikazano sasvim suprotno. Neverovatan i magičan postupak.

Film kome se, kao i dobrom romanu, ima smisla vraćati, u različitim dobima svoga života.

SELEKTAH: 9/10