Odlučio sam da pogledam i propišem o nekim svežim filmovima koji imaju hvalospevnije kritike.
(A možda sam negde i varao)
Metacritic: 59/100
The Guardian (Peter Bradshaw): */*****
Ima stvari kojima se može aplaudirati.
Recimo tome što David Robert Mitchell (čiji prvenac, The Myth Of the American Sleepover, iz neznanih razloga i dalje nisam gledao. Ili jesam?) nakon meni odličnog It Follows, misli da je kapacitet da još jedan žanr (u ovom slučaju noir) retušira za post-MTV publiku. Uporedite njegov učinak sa propagandnim uracima njegovih parnjaka po festivalima (dakle, "Amerima" kojima je ovo 2-3-4. film) i videćete da Mitchell ne mari mnogo za služavkine priče, niti da bude služavka PC mašinerije.
I kako vas nije sramota da mislite da to nije neki uspeh danas?
Drugo, Mitchell uporište svog modernog osvrta na noar traži i (ne) nalazi u pop kulturi, možda čak i malčice preštreberski pokrivajući sve njene bitnije aspekte (film, muziku, strip), ali to možda čini i iz razloga njene fundamentalne isprepletenosti i inter-uticajnosti (a?!). Njegov junak svoju paranoinčnu fantaziju inicira stripom, produbljuje je muzikom i na kraju kruniše filmom. Pretpostavljam da je deo njegove publike (do 30 godina) bio šokiran time. Noar je do sada, a pišem vam ovo kao nenaročiti poznavalac istog, svoje konspiracije tražio u "ozbiljnijim" stvarima poput vlada, država, tajnih organizacija, krimogenih skupina, pervertiranih bogatuna (ima toga i ovde), moralnim nakaznostima... Čak i u slučaju, kada je kao L.A.Confidential, brstio po pop kulturi. Mitchellov film skoro, kao Paul Thomas Andersonov Inherent Vice, koristi matricu noara skoro kao "mekgafinovsku" konstrukciju da ispriča neku sasvim drug(ačij)u priču. U slučaju Mitchellovog filma, to bi moglo biti ismejavanje milenijalskog balona koji ispraznost svoje egzistencije kruniše još budalastijom željom da istu transcendira u zasluženije i bolje mesto. Ima li boljeg primera za arogantnost kojom milenijalsi danas traže svoja prava?
I, vi, dragi moji čitaoci, koji ste po uzrastu ti, milenijalsi, koje (neštostalnojebotealsamsenavrzo!) prozivam, nemojte da mislite da sam blagonakloniji prema sopstvenoj (GenX) generaciji. Mi koji smo danas živi kukavice smo koje nisu prinele sačmaru ustima. Sav naš svet sagledan je iz te pozicije. I u odnosu na vas, odsutnost tobožnje težine kojom se mi ponosimo, a koju vi, po našem mišljenju ni ne želite da posedujete, vama je pružila mogućnost da ostanete na površini, "u plićaku" i bliže suncu. Otuda taj vaš nadobudni optimizam i samopouzdanje, koji mi nemamo. Niti smo.
Osvrnuo bih se i na potencijalno najslabiji momenat ovog filma, a to je kasting Andrewa Garfielda na mesto koje u noaru obično pripada muškobanjastijem, odrešitijem, znam-šta-radim junaku. Garfield je, zapravo, savršeno kastovan, ako malo bolje razmislite, a naročito u kontekstu prethodno rečenog. On samo na površini izgleda kao da "ni u kom filmu" ne bi mogao da pripada žanru noara, a zapravo je njegov lik suštinski baš kakav bi trebalo da bude- nasilan, potencijalno mizogen (ili, barem, šovinista), samozaokupljen, "dreamer".
Mitchell "narušavanje realnosti", koja neminovno sledi njenim komplikovanjem u noaru, koristi da svet jednog momka, koji živi na obodu Eleja (/Holivuda) i, čini se, života, koji pršti prazninom i besciljnošću, ispuni smislom. Kreiranjem misterije koja izvire iz pop kulture mladi Sam pronalazi "misiju" kojoj se u potpunosti predaje. I mi sa njim. I kada na kraju pronađe devojku, i kada mu ona saopšti da se njih dvoje jedva znaju i da njoj nije jasno zašto bi je on tražio, naročito tako predano, i on, kao i mi, podrazumevamo odgovor- a on izvire iz žanra- momak i treba da traži i nađe curu! Ali, u životu to baš i nije tako. Devojka, potraga, paranoja, misterija su deo Samove fantazije i potrebe. On je odlučio da sitne probleme svog života (gazda ga isterije iz stana, banka mu uzima auto, ostavila ga je devojka, nema posao) izbriše time što će sebi nametnuti bolji i bitniji cilj. Da premosti besmisao.
I kada na kraju, kolabira pod teretom otkrića, koje je toliko daleko od njega po svojoj konstrukciji, Sam kao izlaz, žigolovski, bira najlakše rešenje. On se izmešta iz svog života, u verovatno još priručnije utočište, i posmatra ga. Ostavivši kao marker na njemu znak lutalica za "keep quiet", koji se provlači tokom celog filma. Da li je postavljanje tog znaka odbijanje da se izađe iz misterije u ralje bednog života ili tačka na priču o kojoj je bolje ne govoriti?
A onda ima i taj nivo filma gde se sve što se odigralo može razmotati kao refleksija svih Samovih problema, unutar koga odnos prema ženama igra ključno mesto. Devojka koja ga je ostavila ostavila je i ogromnu žaoku koju Sam ne ume da izvadi. I dok neko besomučno krade i ubija pse po Holivudu (oglasi za nestale pse su svuda), malo-malo Mitchell prikazuje žene kao režeće ženke koje pokazuju Samu zube. U njegovoj fantaziji one su problem koji bi bilo lepo serijsko-ubitačno odstraniti. A potraga za devojkom koju jedva zna, zapravo je potraga za onom idealnom koja se nije iskvarila, koja je čista. Dok podzemne piramide u kojima superbogati sa svojim kurvama dočekuju sledeći život kroz mistični proces zapravo biva alegorija uspeha i bogatstva koje Sam nikada neće ostvariti.
Under The Silver Lake je turoban film o poslednjoj borbi i tihoj predaji, o prihvatanju da neke lepe i željene stvari nikada neće doći. On je alegorija za stotine hiljada aktuelnih života koji napumpani fejk-adrenalinom socijalnih mreža veruju da im je uspeh na dohvat ruke i maltene njihovo pravo. Balon koji se prenaduvava besmislenim signalima sve do shvatanja da "bogatstvo, to su drugi".
Šteta je što Mitchell nije malo vremena od svog dva sata i dvadeset minuta dugog filma potrošio da malčice bolje upoznamo Sama, da, makar u odnosu na nekog junaka, vidimo neku njegovu drugu stranu, a ne da sve bude u funkciji galopirajućeg (de)mistifikovanja sopstvenih zabluda. Bio bi to čudesan film.
Ali, kao što vidite, ni ovakav nije loš.
SELEKTAH: 8minus/10
(A možda sam negde i varao)
Metacritic: 59/100
The Guardian (Peter Bradshaw): */*****
Ima stvari kojima se može aplaudirati.
Recimo tome što David Robert Mitchell (čiji prvenac, The Myth Of the American Sleepover, iz neznanih razloga i dalje nisam gledao. Ili jesam?) nakon meni odličnog It Follows, misli da je kapacitet da još jedan žanr (u ovom slučaju noir) retušira za post-MTV publiku. Uporedite njegov učinak sa propagandnim uracima njegovih parnjaka po festivalima (dakle, "Amerima" kojima je ovo 2-3-4. film) i videćete da Mitchell ne mari mnogo za služavkine priče, niti da bude služavka PC mašinerije.
I kako vas nije sramota da mislite da to nije neki uspeh danas?
Drugo, Mitchell uporište svog modernog osvrta na noar traži i (ne) nalazi u pop kulturi, možda čak i malčice preštreberski pokrivajući sve njene bitnije aspekte (film, muziku, strip), ali to možda čini i iz razloga njene fundamentalne isprepletenosti i inter-uticajnosti (a?!). Njegov junak svoju paranoinčnu fantaziju inicira stripom, produbljuje je muzikom i na kraju kruniše filmom. Pretpostavljam da je deo njegove publike (do 30 godina) bio šokiran time. Noar je do sada, a pišem vam ovo kao nenaročiti poznavalac istog, svoje konspiracije tražio u "ozbiljnijim" stvarima poput vlada, država, tajnih organizacija, krimogenih skupina, pervertiranih bogatuna (ima toga i ovde), moralnim nakaznostima... Čak i u slučaju, kada je kao L.A.Confidential, brstio po pop kulturi. Mitchellov film skoro, kao Paul Thomas Andersonov Inherent Vice, koristi matricu noara skoro kao "mekgafinovsku" konstrukciju da ispriča neku sasvim drug(ačij)u priču. U slučaju Mitchellovog filma, to bi moglo biti ismejavanje milenijalskog balona koji ispraznost svoje egzistencije kruniše još budalastijom željom da istu transcendira u zasluženije i bolje mesto. Ima li boljeg primera za arogantnost kojom milenijalsi danas traže svoja prava?
I, vi, dragi moji čitaoci, koji ste po uzrastu ti, milenijalsi, koje (neštostalnojebotealsamsenavrzo!) prozivam, nemojte da mislite da sam blagonakloniji prema sopstvenoj (GenX) generaciji. Mi koji smo danas živi kukavice smo koje nisu prinele sačmaru ustima. Sav naš svet sagledan je iz te pozicije. I u odnosu na vas, odsutnost tobožnje težine kojom se mi ponosimo, a koju vi, po našem mišljenju ni ne želite da posedujete, vama je pružila mogućnost da ostanete na površini, "u plićaku" i bliže suncu. Otuda taj vaš nadobudni optimizam i samopouzdanje, koji mi nemamo. Niti smo.
Osvrnuo bih se i na potencijalno najslabiji momenat ovog filma, a to je kasting Andrewa Garfielda na mesto koje u noaru obično pripada muškobanjastijem, odrešitijem, znam-šta-radim junaku. Garfield je, zapravo, savršeno kastovan, ako malo bolje razmislite, a naročito u kontekstu prethodno rečenog. On samo na površini izgleda kao da "ni u kom filmu" ne bi mogao da pripada žanru noara, a zapravo je njegov lik suštinski baš kakav bi trebalo da bude- nasilan, potencijalno mizogen (ili, barem, šovinista), samozaokupljen, "dreamer".
Mitchell "narušavanje realnosti", koja neminovno sledi njenim komplikovanjem u noaru, koristi da svet jednog momka, koji živi na obodu Eleja (/Holivuda) i, čini se, života, koji pršti prazninom i besciljnošću, ispuni smislom. Kreiranjem misterije koja izvire iz pop kulture mladi Sam pronalazi "misiju" kojoj se u potpunosti predaje. I mi sa njim. I kada na kraju pronađe devojku, i kada mu ona saopšti da se njih dvoje jedva znaju i da njoj nije jasno zašto bi je on tražio, naročito tako predano, i on, kao i mi, podrazumevamo odgovor- a on izvire iz žanra- momak i treba da traži i nađe curu! Ali, u životu to baš i nije tako. Devojka, potraga, paranoja, misterija su deo Samove fantazije i potrebe. On je odlučio da sitne probleme svog života (gazda ga isterije iz stana, banka mu uzima auto, ostavila ga je devojka, nema posao) izbriše time što će sebi nametnuti bolji i bitniji cilj. Da premosti besmisao.
I kada na kraju, kolabira pod teretom otkrića, koje je toliko daleko od njega po svojoj konstrukciji, Sam kao izlaz, žigolovski, bira najlakše rešenje. On se izmešta iz svog života, u verovatno još priručnije utočište, i posmatra ga. Ostavivši kao marker na njemu znak lutalica za "keep quiet", koji se provlači tokom celog filma. Da li je postavljanje tog znaka odbijanje da se izađe iz misterije u ralje bednog života ili tačka na priču o kojoj je bolje ne govoriti?
A onda ima i taj nivo filma gde se sve što se odigralo može razmotati kao refleksija svih Samovih problema, unutar koga odnos prema ženama igra ključno mesto. Devojka koja ga je ostavila ostavila je i ogromnu žaoku koju Sam ne ume da izvadi. I dok neko besomučno krade i ubija pse po Holivudu (oglasi za nestale pse su svuda), malo-malo Mitchell prikazuje žene kao režeće ženke koje pokazuju Samu zube. U njegovoj fantaziji one su problem koji bi bilo lepo serijsko-ubitačno odstraniti. A potraga za devojkom koju jedva zna, zapravo je potraga za onom idealnom koja se nije iskvarila, koja je čista. Dok podzemne piramide u kojima superbogati sa svojim kurvama dočekuju sledeći život kroz mistični proces zapravo biva alegorija uspeha i bogatstva koje Sam nikada neće ostvariti.
Under The Silver Lake je turoban film o poslednjoj borbi i tihoj predaji, o prihvatanju da neke lepe i željene stvari nikada neće doći. On je alegorija za stotine hiljada aktuelnih života koji napumpani fejk-adrenalinom socijalnih mreža veruju da im je uspeh na dohvat ruke i maltene njihovo pravo. Balon koji se prenaduvava besmislenim signalima sve do shvatanja da "bogatstvo, to su drugi".
Šteta je što Mitchell nije malo vremena od svog dva sata i dvadeset minuta dugog filma potrošio da malčice bolje upoznamo Sama, da, makar u odnosu na nekog junaka, vidimo neku njegovu drugu stranu, a ne da sve bude u funkciji galopirajućeg (de)mistifikovanja sopstvenih zabluda. Bio bi to čudesan film.
Ali, kao što vidite, ni ovakav nije loš.
SELEKTAH: 8minus/10
film je bombona koja ima ukus 80-tih.
ReplyDeletepobede atmosfere nad pričom, rekao bih. vrlo sam uživao.
meni je bio konfuzan. ima dobrih momenata ali je prenatrpan pop referencama. mislim da sam previše konzerva za ovakvo tretiranje noira. :)
ReplyDelete