CAN YOU EVER FORGIVE ME?

Film o ženi koja je pravila i prodavala falsifikovana pisma poznatih ljudi (poput Noela Cowarda ili Fanny Price, pardon, Brice).
Možda i nije previše filmična tema.
Uprkos posvećenoj ulozi Melisse McCarthy.
Uprkos sveprožimajućoj snazi #meToo pokreta (koja pruža podršku svim ženskim sadržajima u etru).
Uprkos rediteljskoj varjači Marielle Heller, čiji The Diary of A Teenage Girl i nisam previše zavoleo.
Uprkos mogućnosti da se radi o potencijalno "subverzivnom" oskarovskom materijalu koji biografski materijal ne koristi za afirmaciju nečeg opšteprihvaćeno dobrog i prosperitetnog, već za pomirljivu i odobravajuću prezentaciju nečeg vrlo sebičnog, pa i depresivnog.

Kucanje na mašini i prodaja papira jednostavno nije naročito filmična.
Baš kao ni gledanje ljudi koji maze ili hrane mačke, ili sede u kafani i cirkaju viski, dok pričaju o svojim životima koji su očigledno protekli mimo njih.
Uprkos povremeno simpatičnoj, pre nego komičnoj, ulozi Melisse McCarthy.
Uprkos jednoj napetoj, (u kontekstu) skoro "bondovskoj" sceni, u kojoj jedna žena iz biblioteke krade čak dva papira!
Uprkos smrti jedne mačke.

Čak ni kada Lee Israel (koju posvećeno igra Melissa McCarthy) objasni sudijki zašto je počinila zločin i falsifikovala pisma i prikaže to kao poslednji, a možda i najlepši, trenutak svoga života, kada i ona (a bogami i rediteljka!) prikažu prekucavanje papira kao neku vrstu iskrenog, inspirisanog autorskog nastupa, skoro umetničkog čina, nečeg vrednog pamćenja.
Čak ni tada ništa ne biva filmičnijim (naprotiv, samo su konture formulaične oskarovske drame očiglednije).

Ni druženje dva matora alkosa/narkomana/geja nije naročito filmično, jer nema scena seksa.
Čak ni priče o tome.
Can You Ever Forgive Me? nije čak ni komedija, iako je odnos tupanke & tupana bio najbliži tom žanru, i trebalo ga je još više tamo gurnuti.

Usamljenost, koju je Melissa McCarthy posvećeno dočarala, kroz lik sve zaboravljenije i nebitnije Lee Israel (jedared respektabilne autorke biografija poznatih), koja se kroz materijalnu samo-afirmaciju, bori za opstanak u životu (i duhu), u Hellerinoj repetativnoj, monotonoj, rekreirajućoj postavci, nije filmična.
Možda bi ovo bio solidan pozorišni komad, kad bi se štricnule sve uzaludne i bespotrebne šetnje do antikvarnih kupaca i blejanja u kafani, i život sveo na jednu mačku i dva ostarela geja, koja jure poslednju priliku.

Ovom filmu treba oprostiti. Ali ga ništa neće spasiti od zaborava.

SELEKTAH: 4/10