MID 90s

Sredina devedesetih ili devedesete uopšte... ne treba puno objašnjavanja i ubeđivanja nekome ko je tu dekadu proveo u Srbiji da su stvari bile poprilično mračne u suštini, iako smo ih živeli i preživeli relativno lako se navikavajući na sve što se desilo. Ali, kako i zašto su "isto tako samo drugačije" izgledale i nekome ko je u to vreme odrastao u Eleju, u sunčanoj Kaliforniji? I zašto baš takav ugao pravi neiznenađujuće najmračniji član "Apatowovih klinaca" u koje bih pored reditelja ovog filma, Jonnahe Hilla, ubrojio i Jamesa Francoa, Jasona Segela, Michaela Ceru, Emmu Stone, Samma Levinea, Seth Rogena, Christophera Mintz-Plassea... Da li je Jonnah Hill ovim filmom demonstrirao da je "Morrissey u srcu i duši" (čija We'll Let You Know prožima sunčanu vožnju skejta njegovih aktera dok stihovi objašnjavaju sve što treba)?

Mid90s je vrlo ličan film. On priča priču o dečaku Stevieju (odlični Sunny Suljic) koji odrasta u porodici bez tate, sa požrtvovanom, ali prezaposlenom majkom i starijim bratom koji prečesto i rado sve svoje frustracije iskaljuje na mlađem bratu. Zbog čega ovaj povremeno pribegava samopovređivanju, ponekad koristeći i četku za kosu u te svrhe. Nešto sunčaniji dani (pun intended) za Stevieja počinju kad se združi, kao najmlađi član, sa lokalnom ekipom skejtera, unutar koje pored šizofrenog razumevanja dobija i prva iskustva alkohola, cigareta, droga, čak i seksa. Film, u kratkih, ali prigodnih, osamdesetak minuta, prati njegovo pridruživanje ekipi sve do prelomnog trenutka tokom koga je moglo doći i do kraja ekipe ili Steviejevog ispadanja iz iste.

Jonnah Hill režira film u duhu proslavljenih "snimatelja tinejdžera" poput Larry-ja Clarkea i njegovog patrona Harmony Korinea, neumivajući junake, priču, niti njene surove i pre-realističke detalje ("gurnula je dva moja prsta u svoju vaginu" kaže Stevie ponosno nakon prvog seksualnog iskustva). Svi njegovi junaci su sjebani, prepušteni sebi i zaštiti i uticaju te ekipe koje su deo, minimalno zaštićeni od životnih muka.

Ne znam da li Jonnah ovom pričom ilustruje i svoje odrastanje ili iskustva koja je posredno ili neposredno sakupio u tom uzrastu, ali Mid 90s od izbora muzike (o čemu je Jonnah na više mesta pričao vrlo entuzijastično), preko vrlo upečatljivih detalja maltretiranja, samokažnjavanja, dočaravanja "ničega" kao modela kako ekipa provodi vreme, deluje vrlo autentično, promišljeno i iznenađujuće disciplinovano realizovano, bez nepotrebnih trenutaka. Mid 90s je vrlo funkcionalan film.

U suštini, on ne donosi priču koju do sada nismo već čuli, niti je način na koji je ona ispričana na bilo koji način nov i privlačan, ali ostavlja snažan utisak vrlo neposrednog iskustva koje je, recimo, u polu-idiotskom ostvarenju Grete Gerwig, Lady Bird, prepoznato kao "žensko, autentično, sa sofisticiranom dozom ironije" i potom bogato iznagrađivano, a Hillov film, koji je daleko ubedljiviji na ličnom planu, biva nagrađen samo iskrenim priznanjem da se Hill nije obrukao, uz običajene komplimente "malom filmu". Što je prava šteta, jer ovde ima više života i borbe za slobodu, sa vrlo oporom slikom siromašne američke porodice nego kod Gerwigove i sličnih "ego and passion" projekata.

SELEKTAH: 8/10