THE WIFE

Verovatno se i vi pitate koji k. svako malo ovde iznosim sudove o filmovima po principu "jedina stvar koju bih ja uradio drugačije...", ali, jedina stvar koju bih ja ovde sigurno izmenio jeste naslov. Izbrisao bih The Wife, i stavio, recimo, "The Couple".

Jer, iako oberučke koristi #meToo klimu za svoje pozicioniranje, The Wife nije film o "supruzi", niti o tome kako je biti supruga. I ako ga samo kroz tu vizuru gledate, kao omaž suprugama ovog sveta koje su zauzele poziciju "iza svog uspešnog čoveka", onda ćete odgledati ne samo pogrešan film, već i plitko elaboriranu propagandu. A to niko ne želi. Niti ćete umeti da cenite vanserijski doprinos Glenn Close koja je svoju "ofanzivni" nastup koji ju je proslavio u njenim najpoznatijim filmovima i serijama podjednako efektno zamenila jednom defanzivnom pozom u kojoj se, očekivano, ne oseća naročito dobro.

Nisam čitao roman Meg Wolitzer, ali scenaristkinja Jane Anderson je mogla da priču o uspešnom piscu koji dobija Nobelovu nagradu za književnost i potom sa suprugom odlazi da je primi u Stokholm ublaži izbacivanjem Nobelove nagrade. Pre svega jer ona ozbiljno kompromituje ključnu premisu ovog filma- a to je ko je zaista pisao knjige, on ili njegova talentovana žena. A potom, jer drama koja počinje da kulja u njihovom odnosu ne može da se nosi sa ceremonijom i kontekstom "Nobela", pa se u tom disbalansu gubi neophodna realističnost čitave priče.

Elem, The Wife je o Joe Castlemanu i njegovoj supruzi Joan. On je nekada bio njen profesor, u braku s drugom ženom, a onda se zaljubio u svoju talentovanu studentkinju. Nekako s njegovim brakom uspešnije je krenula i njegova karijera pisca i, kako to obično biva, u poznom dobu on zaslužuje "Nobela". Najveći deo filma je o njihovom odlasku i boravku u Štokholmu neposredno pre ceremonije. Tako krupan momenat neminovno testira fundament njihove veze, priziva istoriju njegovih ljubavnih afera (za čime kod starca i dalje ne jenjava želja), a potom se, zahvaljujući traljavo ubačenoj ulozi piščevog biografa (koji ih prati na putu) otvara i sporna istina da li iza njegovog pisanja stoji ona, što njeni flešbekovi potom potvrđuju.

Međutim, The Wife nije, niti bi smeo da bude, o beskrupoloznom muškarcu i piscu koji je iskoristio svoju suprugu, čega je ona upravo osvešćena žrtva (iako poslednja scena filma sa bukvalnim okretanjem novog lista jeste bedna sugestija). Joan u Johnovim javnim nastupima možda jeste zauzimala zadnje redove, ali on, čak i u svom obraćanju prilikom Nobelove nagrade, ne propušta da joj pripiše ključnu ulogu. Njihova bračna dinamika jeste trnovita, ali postoji. Oni se vole, svako na svoj način. Iako je njegov lošiji.

Ali, snaga The Wife leži u tihoj paraleli da je piščevo, tj njihovo književno delo, samo metafora ili jedan aspekt njihovog braka, njihovog zajedničkog života. U kome su, a tako deluje, ravnopravno delili uloge. Dok je ona "sređivala" njegova pisanja i udahnjivala im život, on se bavio decom, kuvao ručkove i, ok, varao je. Možda je strašno što "Nobel" nagrađuje jednog pisca, a nema razumevanja za sve one koji su njegovom uspehu doprineli. Nema "Nobela" za "piščevu suprugu". A naročito nema nikakve "životne nagrade" za brak ili život. A The Wife je baš o tome, o sumiranju životnih i bračnih doprinosa, više nego karijernih, o tome ko je u celoj priči bio kome "supruga" (sa svim onim zemaljskim poslovima koji toj ulozi pripadaju). I da li iz Joan progovara nerealizovana i nenagrađena spisateljica ili supruga zapostavljena obavezama prema ženi-piscu i mužu-piscu.

The Wife je kao priča ponudio daleko više kompleksnosti nego što je uspeo da izmuze, a njegova relativna premisa ("ko je autor") trebalo je da malo više posluži samo kao povod, a ne da pokušava da dominira dramom junaka. The Wife je o nezadovoljstvu podeljenim ulogama, o društvu koje je forsiralo i stimulisalo takvu podelu, o tome šta čovek u poznom dobu treba da prepozna kao svoj životni uspeh i čime da bude zadovoljan. Joan Castleman nije bila žrtva, čak ni po ovim "novim" kriterijumima #meToo pokreta. Ona je pristala na neke stvari zarad ljubavi (i, ok, "bila su takva vremena"), ali ne može da kaže da za to ništa nije dobila, da njena uloga nije prepoznata i cenjena, možda ne na najbolji način, ali jeste. The Wife propušta da nam prikaže Joan Castleman kao ženu koja shvata pre svega sopstvene greške i propuste u celoj priči.

Stereotipni i patetični odnos prema sinu je još jedna loša demonstracija pogrešnih namera- gde otac uprkos navodnoj posvećenosti kući, ne pokazuje razumevanje za decu, koje majka, tako spontano i lako ima. A možda je baš u tome poenta- da deca više vole roditelja koji nije bio tu.

SELEKTAH: Od 7 do 9/10 (u zavisnosti iz kog ugla sagledavam prikazano)