Drugi film Miše Terzića, Šavovi, pripada onoj vrsti festivalskog filma koji je u Srbiji (ali i celom ex-YU regionu) izrazito produktivan, a koji je najbolje okarakterisati, i idejno i estetski, kao "NGO film". Ta vrsta filma prihvata se neke društveno-odgovorne teme, potencijalno provokativne ili tabuizirane, i onda svoj smisao i umetničku vrednost opravdava i iscrpljuje samim aktom bavljenja njom. Ti i takvi filmovi obično samo ilustruju temu, ili neki njen aspekt, a retko ili nikada je instrumentalizuju za neku filmski zanimljiviju ili univerzalniju priču. Takvi filmovi su, recimo, Grbavica, Teret i Terzićevi Šavovi. Ti i takvi filmovi nisu, ali, nažalost, uprkos naporu, nisu ni ništa više ili bolje, Krugovi ili The Maus. A kako bi ti i takvi filmovi trebalo da budu Capernaum je održao masterklas.
U Terzićevom filmu tema kojom se bavimo su nestala deca. I to deca, ukradena i oteta roditeljima po rođenju, a potom deklarisana kao mrtva, bez znanog groba. Afera o tome muva se bez mnogo uspeha po novinama već godinama.
U ovom filmu, čije je vreme radnje nedovoljno jasno sugerisano (ili barem meni)- što pravi brojne probleme u percipciji priče, mi pratimo razvoj jednog "zastarelog slučaja". Naime, dobrih dvadesetak godina nakon porođaja (a možda i više, ako kao godinu porođaja uzmete "zlokobnu" 1989, a sadašnje vreme kao vreme radnje filma), Ana i dalje pokušava da otkrije i shvati šta se desilo sa njenim sinom, koji je nakon rađanja blizanaca (dečaka i devojčice) proglašen mrtvim, a da majka nikada nije videla telo, niti dobila priliku da ga sahrani i ožali. Ono što relativno brzo shvatamo jeste da njena upornost već predugo traje. Ana je zbog uznemiravanja "dežurnih" službi (lekarke koja ju je porodila, policije) već bila psihijatrijski hospitalizovana, a i njena porodica (ćerka, muž i sestra) se poslednjim atomima snage bore da je još jednom urazume i pomire sa poražavajućom istinom.
I tu se, otprilike, rađa najveći (naravno, scenaristički) problem ovog filma- Terzić nam, dakle, dočarava ekstremno poznu fazu jednog slučaja i ljudske muke, a potom (ponovno) bavljenje njome ne inicira ničim posebno bitnim ili prekretnim za slučaj, već se upušta u njegovu ilustraciju kao da je ono sa čim se majka bori i dalje relativno sveže i i dalje "verovatno" da se njime bavi. A onda, paradoksalno, rezultati te nove faze potrage odjednom počinju da se ukazuju toliko neuverljivo da vas pre teraju da se pitate šta je ova žena sve ove godine onda radila ako joj jedna poseta opštini i jedna pretraga Facebooka menjaju život. Sem što je stajala ispred bolnice i zurila u doktorku koja parkira svoj luksuzni Volvo.
Terzić komponuje priču sa neoprostivom studentskom opreznošću. Svaka scena ili situacija školski i na zastareo i stereotipan način figurira kao jasan dramaturški znak- svađa sa ćerkom treba da nam pokaže da je majka zanemarila živo dete zarad mrtvog (što nam živo dete tim rečima i kaže!), zurenje u doktorku govori o neartiklusanom naporu majke, šivenje metaforično progovara o rasparanim šavovima i naporu da se oni spoje ponovo, slavljenje rođendana mrtvom sinu, sa jednom svećom, nažalost ne biva neki iracionalni okidač priče, već pokazuje još jednu rutinu majčinog nespokoja... Sve je dato bez mnogo brige za karakterizaciju junaka, bez nekog posebnog ugla zavirivanja u specifičnosti faze tako dugo vanrednog života- sve je samo stereotipan, osrednje realizovan znak koji nas vodi kroz priču ispunjenu sada već uvredljivo ispraznim statičnim kadrovima, neumornim kadrovima hodanja, pauzama u dijalogu, koji umesto da grade neku specifičnu atmosferu, zapravo samo otkrivaju prazninu na kojoj počiva najveći deo ovog filma.
U jednom trenutku, u neko gluvo doba noći, majka Ana će kroz prozor videti mladića sa kapuljačom kako stoji ispred zgrade i gleda ka njenom prozoru. Možda je to neki od lokalnih krimosa (koji će je kasnije napasti), možda joj se priviđa, možda njen sin zna za nju... U tom trenutku pomislio sam da nam Terzić nakon zavođenja "NGO" tematikom zapravo sprema neku vrstu Hanekeovskog egzistencijalističkog trilera, koji će koristiti majčinu bol da nas provede kroz igru stvarnosti i priviđanja, realnosti u kojoj samo majka živi, ili koju država kroji oko nje... Međutim, ne. Terzićev film još upornije potom insistira na nekoj vrsti angažovanog realizma, sa posve zbunjujućom ulogom države/ policije (da li inspektor majci i nama otkriva da je ona dala dete na usvajanje, pa sada to ne želi da prizna "lažnom potragom" ili je ubeđuje da se to desilo- kako god, to nema nikakvih posledica po dalju radnju, a deluje kao ključni momenat filma!). Podjednako je neuverljivo i spopadanje doktorke- da li vi možete da zamislite kako bi izgledao odnos dve žene u kome jedna već skoro dve decenije (ili više?) spopada drugu da je kumovala nestanku njenog deteta? Ne bi ga bilo. On bi bio istrošen svim svojim oblicima postojanja. On bi bio mrtav. U Terzićevoj interpretaciji on izgleda kao ljutnja jedne šalteruše na simpatičnu, ali sve bezobrazniju penzionerku koja tvrdi da je zakinuta na infostanu.
Melodrama u kojoj film troši svoje poslednje minute ne uspeva da akomulira neophodne emocije da bi se saživeli sa njom, kad već jedva možemo da poverujemo u razvoj događaja.
Percepciji Šavova ne pomaže mnogo ni to što je gluma neujednačena. Čini se da samo Ana tj Snežana Bogdanović (koja ima neki vrlo senzualan vajb i deluje kao "naša" Mira Furlan) glumi u filmu koji je Terzić možda želeo da snimi- atmosferičnoj meditaciji na potrazi jedne majke za nečim što svi sem nje vide kao davno izgubljeno. Svi ostali, manje ili više su zarobljeni u srpskoj teve drami, sa Jelenom Stupljanin koja svojim interpretiranjem opštinske službenice ionako apsurdnu agatakristovski postavljenu scenu odvodi u parodiju, koja često deluje kao neželjeni žanr ovog filma.
Jedine dve stvari koje su mi se dopale u Šavovima jesu zvuk i fotografija. Ne pamtim (da li sam i) kada sam jasnije čuo šta naši glumci izgovaraju, dok fotografija (mog poznanika) Damjana Radovanovića (a nikako ga samo zbog toga ne hvalim!) bez problema stavlja Šavove rame uz rame sa sličnim rumunskim ili francuskim filmovima koji estetizuju dokumentarni pristup i unutar njega grade specifičnu atmosferu. Prava je šteta i što sve ostalo nije ispratilo taj standard.
SELEKTAH: 3minus/10
No comments:
Post a Comment