Novi, i drugi po redu u 2018, film Jasona Reitmana počinje kao omaž Altmanu, uranjanjem u sumrak upravo saopštenih rezultata za izbor demokratskog kandidata za predsednika Amerike 1984. Gary Hart koji je bio kandidat izgubio je od Waltera Mondale, koji će i sam izgubiti od Reagana, što mu Hart i predviđa. Reitmanova kamera roni kroz scenografiju načinjenu od teve ekipa, ljudi iz Hartovog tima, novinara, njegove porodice i najbližih saradnika, a mi kroz isečke njihovih replika sklapamo sliku o događaju koji se upravo završio.
Reitman briljira, a The Front Runner već nazire "noir" vajb koji je bio sastojak svih bitnijih filmova sedamdesetih. Ili mi se, barem, tako čini danas.
Nakon toga skačemo u 1988. kada Hart dobija novu šansu i kao "front raner" Demokrata sprema finiš svoje kampanje pred očekivani trijumf i izlazak na dvoboj sa Bushom starijim (koji je u tom trenutku najverovatniji kandidat Republikanaca).
Međutim, već od tog vremenskog skoka Reitman lagano zanemaruje Altmanov stil i šetnju kroz gomilu i kreće da pravi film koji kao osnov koristi bilo koji film Watergate-ovske tematike. Dakle, s jedne strane imamo novinare žedne vesti, a s druge političare koji krijumčare svoje poteze, ljubavnice i "ostalo" u nadi da ih ovi neće raskrinkati. Stvar, iz današnje vizure, sasvim staromodna i nekima možda čak i teško razumljiva. Koliko i traženje sitnog kovanog novca za korišćenje telefona.
Reitman koji je do sada bio fokusiran na ličnije i manje drame svojih "običnih" junaka ovde pravi oskarovski izlet u materijal od šireg društvenog značaja, ali sem rediteljske rutine ne pokazuje da ovde ima šta posebno da kaže.
Njegov film, pre svega, previše didaktički u nekoliko navrata saopštava svoju temu, agendu i poruku- a to je da lični, privatni, emotivni (seksualni) život političara ne sme i ne može biti tema pravih novinara tj odlučivati o javnom i političkom angažmanu ljudi koji se kandiduju za društvene pozicije. Tj, Reitman, kao i Hart, kritikuje, u to vreme početak, tabloidnog pristupa političarima i potrebu da se privatni aspekti nečijeg života koriste za političke i javne diskreditacije, iako direktno ili indirektno ne remete nečije kvalifikacije ili moralni kvalitet za obavljanje posla za koji se kandiduju. Hart je bio prvi koji je najebao zbog toga što je ženskario naokolo.
Reitman ne ume da priđe svom junaku, da nas pusti da se sa njim privatno upoznamo i, paradoksalno, u daleko manje poteza i sa više efekta "kreira živote" epizodnim i usputnim junacima. Njegov Gary Hart ostaje nejasan kao ženskaroš i sam Reitman izbegava da se slikom izjasni o tome, pribegavajući elipsama ili zauzimanju vizure novinara koji su ga špijunirali, tj tome da vidimo koliko i oni tj ništa. Ta vrsta uskraćenosti pomaže Reitmanu da živi ono što zagovara, ali nas ostavlja bez neophodnog insajta o Hartu. S jedne strane on je pravi liberal, skoro i socijalista, sa zavidnim razumevanjem za svoju gej ćerku, ali s druge njegov odnos sa suprugom ostaje nedorečen- da li oni imaju dogovor, ili ga tek prave, ili ga je on napravio bez nje, ili tu odavno više nema emocija... Sve dolazi u obzir.
Hartovo posrnuće odvija se spontano i bez mnogo pompeznih trenutaka, iako će mu Reitman dati priliku da (nam) se obrati, ali to će ga, kao i ovaj film, samo još više učiniti drvenastim. Zato je možda Tully, ipak, bolji izbor Reitmana tokom 2018.
SELEKTAH: 5minusminus/10
No comments:
Post a Comment