HANA

Hana je jedini kostimirani film Hirokazu Koreede ili, barem, jedini koji sam ja gledao. No, smeštanje priče u feudalni Japan i epohu samuraja ne izbegava priliku da se Koreeda još jednom pozabavi melanholijom stanovnika društvenog frindža koji su, kao i većina njegovih junaka, u potrazi za ono malo ljudskosti.

Iako sam triput premotavao uvodni intro koji nam objašnjava gde smo i šta smo, i ko je koga ubio i potom pobegao, ništa nisam skapirao. Ono što je izvesno jeste da jedan sin, u potrazi za očevim ubicom, a čijem se nalaženju zavetovao na očevoj samrtnoj postelji, vreme provodi u nekakvim prigradskim udžericama, koje su navodno "raskrsnica puteva", čekajući da prepozna čoveka koji mu je ubio oca. Njega u tome bukvalno sponzorišu majka i stric, ali on pored toga što nije vičan samurajskom baratanju mačem i sve teže podnosi to breme osvete.

Za to vreme pored njega promiče život. Njegov stanodavac živi sa prostitutkom otkupljenom od lokalnog bordela, koja je jednom davno bila devojka lokalnog lošeg momka. Tu su i babe i dede u ljubavi, zatim jedna samohrana majka sa malim sinom kome je pomenuti "samuraj" mentor i prijatelj. Kao i lokalni lihvar koji se od "samuraja" grebe za besplatne obroke dok mu donosi vazda nove informacije o muškarcu koji bi baš mogao da bude ubica njegovog oca.

Potom u njihove živote ulazi i muškarac, koji bi mogao biti ubica njegovog oca, i koji, također, mentoriše jednog malog dečaka, živeći sa njegovom majkom. A kome "samuraj" ne zna ni kako da priđe, a još manje kako da ga ubije.

Hana je priča o odbijanju zadatog, o stegama očekivanja, o malecnim sudbinama na putu nekim većim. Film izgleda sjajno, poput japanskog vesterna, iako scenografijom i mizanscenom pre odaje feudalnog Kusturicu. Tempo je možda monotoniji no inače i Hani bi koristilo da je ostala bez 20-ak minuta, ali ako volite Koreedu prijaće vam.

SELEKTAH: 7/10