Kao što me ni ranije ni sprečavalo da pišem o Morrissey-evim albumima pre nego što ih čujem, tako neće ni sada
Morrissey nikada, čak ni u periodu The Smiths, nije zazirao od obrada i njihov izbor je kontinuirano reflektovao njegov imidž, poruke ili stavove o svetu. U dugačkom nizu (solo!) obrađenih autora nalaze se neki očigledni uzori poput Bowiea (Drive-in Saturday), Bolana (Cosmic Dancer), Lou Reeda (Satellite of Love), New York Dolls (Human Being), Ramones (Judy Is a Punk), Magazine (A Song From The Floorboards), Patti Smith (Redondo Beach), Sandie Shaw (Please Help The Cause Against The Loneliness), The Jam (That's Entertainment) nekih tipičnih udovoljavanja "britanskom sentimentu" poput Herman and the Hermits (East West), Gilbert O'Sullivan (I Didn't Know What To Do) ili Bradford (Skin Storm), nekih udovoljavanja dečačkom feminizmu sa The Pretenders (Back On The Chain Gang), pa i Timi Yuro (Interlude), uz već pomenute Patti Smith i Sandie Shaw. Vidite i sami- nema mnogo tamnoputih izvođača, regea, izvođača van engleskog govornog područja (makar francuskog?)... Možda na osnovu toga nije teško zaključiti odakle Mozzu bedž radikalne desne partije "For Britain" na sakou tokom poslednjih par televizijskih i živih nastupa. Možda je takva slika sveta skrojena još na platformama Bengala... Neke stvari i neki osećaji su deo njega mimo njegove volje. I on ih ne bi menjao.
Stvar za raspravu. Na vama je da se, kao ja, slobodno odlučite šta ćete i kako ćete u vezi sa tim. Ja jesam i štavassetiče.
Na njegovom prvom "covers" albumu, Morrissey je obradio sledeće izvođače i sledeće pesme (ovim redom):
Jobriath - Morning Space Ship
Joni Mitchell - Don't Interrupt The Sorrow
Bob Dylan - Only A Pawn In Their Game
Buffy Sainte Marie - Suffer The Little Children
Phil Ochs - Days Of Decision
Roy Orbison - It's Over
Laura Nyro - Wedding Bell Blues
Dionne Warwick - Loneliness Remembers What Happiness Forgets
Gary Puckett & The Union Gap - Lady Willpower
Carly Simon - When You Close Your Eyes
Tim Hardin - Lenny's Tune
Melanie - Some Say I Got The Devil
Već letimično poznavanje poređanih autora i Mozzovog opusa ukazuje da je, baš kao i na svojim albumima, on zapravo skrojio "samo još jedan" prepoznatljivi miks škakljivih političkih poruka (koje mogu da povuku na bilo koju stranu mogu da se povuku), melodramskih emocija (šta fali ako je malo pompeznije nego inače?) i pesama koje ide uz liniju satirično-narazmišljanjepodstrekivačke poetike koja je Morrissey-a u nečijim životima i učinila većim od nepostojećeg boga (što onda i nije tako teško kad malo bolje razmislite?!).
California Son, verovatno nazvan tako da verifikuje njegovu odanost svojoj drugoj domovini, ali i tip provejavajućeg duha koji prožima sve pesme, ponegde je, pa i od samog autora, najavljen kao njegov "protestni album". S tim što, uprkos Dylanovom prisustvu, taj termin ovde moramo da uzmemo kao pokrivajući ne samo za društeveno-političke prilike koje se implicitno i eksplicitno akcentuju, već kao i priliku za njegov lični protest protiv različitih aktera života koji mu staju na put, pa i života samoga. A ponegde, kao u Some Say I Got The Devil, Morrissey ne radi ništa drugo sem što namiguje samom sebi ("But some have tried to sell me/ All kinds of things to save me").
Da li Morrissey-u priliči album kao California Son, i kao sam čin, i kao sam izbor pesama? Ja mislim da. Ipak on za pet dana puni 60 godina i već više od 40 godina ima dovoljno zrelosti da se nosi sa svim tim emocijama i percepcijama. Drugo, autor kakav je Morrissey, paradoksalno ali je tako, nema puno problema da odabrani materijal privatizuje. Što je u Morrissey-evom slučaju, kao što rekoh, postignuto već samim odabirom istog. Jer on više nego drugi muzičari pažljivo bira reči i reference.
Jobriathova pesma, koja je već izbačena kao singl, prikazuje ovoga kao Elton Johna svojih dana. I to je, kažem to uz dužno poštovanje, možda i pozicija koju bi mogli da prihvatimo za našeg Mocu. On je debeli, bogati gej, koji na različite načine pokušava da se samo-aktuelizuje. Sa Joni Mitchell Mozz podvlači svoje pro-feminističke stavove ne pristajući ni sam da bude žrtva. Politički protesti počinju da škripe sa Dylanovom Only A Pawn In Their Game koja će u trenutnom društveno-političkom trenutku, i sa tovarom primedbi na njegovo desničarenje, stihovima "And the poor white remains/ On the caboose of the train/ But it ain't him to blame/ He's only pawn in their game" sigurno zazvučati kao neprikladan izbor.
Obrada Suffer The Little Children, Mozzove stare ljubavi Buffy Sainte Marie, bizarno je namigivanje kontroverznoj pesmi The Smiths (Suffer Little Children), s tim što ovaj put Mozz koristi Buffy-nu tiradu o kapitalističkoj eksploataciji dece, čini mi se, da se malo naruga milenijalskom levičarenju i revolucionarenju. A sličan odmak od svoje prvobitne namene pravi i upotreba klasične folkrevolucionale Phila Ochsa, Days Of Decision, s tim što Mozz očigledno koristi stare platforme da preispita nove namere- "You can do what's right or you can do what you are told".
Sa Roy-om Orbisonom Morrissey daje oduška svojim najdubljim tetka-porivima za melodramom birajući Roy-evu "najmorisijevskiju". A neki privatniji i ličniji deo albuma, ili barem, manje političan nastavlja se i narednim pesmama, zaključno sa When You Close Your Eyes, Carly Simon. Taktički, a možda i srcem, Mozz ovde situira i obrade dva afro-američka izvođača - The 5th Dimension, koji su proslavili pesmu koju je originalno napisala Laura Nyro (Wedding Bell Blues), i Dionne Warwick. Mozzova mladalačka sklonost ka Motown zvuku i bendovima čija imena su se završavala na "-ettes" odavno je dokumentovana i ove dve Bacharachovske teme pasuju njegovim godinama. A u ovom bloku ne smem da preskočim Morrissey-ev lukav omaž Tom Jonesu oličenom u Gary-ju Puckettu, koji stiže kao daleko više "kul" varijanta istog plejbojevskog šansonjerstva (koje je Mozz u svojoj izvedbi Jobriatha pokušao da probudi, čini mi se).
Kroz meni neočekivano prisustvo Tima Hardina, koga bih cenio kao tešku artiljeriju, naročito za Mozzov ukus vazda radije sklon lakšim i poletnijim materijalima, Morrissey reprizira Hardinov omaž Lenny Bruceu, jednom od ključnih stendap komičara XX veka, čija provokativnost nije uvek nalazila na topao prijem javnosti. Očigledna je namera da se povuče paralela.
Na kraju, Melanie peva pesmu čiji naslov verovatno stoji na majici u kojoj Morrissey spava. Peva potresno. Peva kao da peva u Mozzovo ime. Što će on verovatno obilato da prepozna. I iskoristi.
SELEKTAH: 8plusplus/10
Morrissey nikada, čak ni u periodu The Smiths, nije zazirao od obrada i njihov izbor je kontinuirano reflektovao njegov imidž, poruke ili stavove o svetu. U dugačkom nizu (solo!) obrađenih autora nalaze se neki očigledni uzori poput Bowiea (Drive-in Saturday), Bolana (Cosmic Dancer), Lou Reeda (Satellite of Love), New York Dolls (Human Being), Ramones (Judy Is a Punk), Magazine (A Song From The Floorboards), Patti Smith (Redondo Beach), Sandie Shaw (Please Help The Cause Against The Loneliness), The Jam (That's Entertainment) nekih tipičnih udovoljavanja "britanskom sentimentu" poput Herman and the Hermits (East West), Gilbert O'Sullivan (I Didn't Know What To Do) ili Bradford (Skin Storm), nekih udovoljavanja dečačkom feminizmu sa The Pretenders (Back On The Chain Gang), pa i Timi Yuro (Interlude), uz već pomenute Patti Smith i Sandie Shaw. Vidite i sami- nema mnogo tamnoputih izvođača, regea, izvođača van engleskog govornog područja (makar francuskog?)... Možda na osnovu toga nije teško zaključiti odakle Mozzu bedž radikalne desne partije "For Britain" na sakou tokom poslednjih par televizijskih i živih nastupa. Možda je takva slika sveta skrojena još na platformama Bengala... Neke stvari i neki osećaji su deo njega mimo njegove volje. I on ih ne bi menjao.
Stvar za raspravu. Na vama je da se, kao ja, slobodno odlučite šta ćete i kako ćete u vezi sa tim. Ja jesam i štavassetiče.
Na njegovom prvom "covers" albumu, Morrissey je obradio sledeće izvođače i sledeće pesme (ovim redom):
Jobriath - Morning Space Ship
Joni Mitchell - Don't Interrupt The Sorrow
Bob Dylan - Only A Pawn In Their Game
Buffy Sainte Marie - Suffer The Little Children
Phil Ochs - Days Of Decision
Roy Orbison - It's Over
Laura Nyro - Wedding Bell Blues
Dionne Warwick - Loneliness Remembers What Happiness Forgets
Gary Puckett & The Union Gap - Lady Willpower
Carly Simon - When You Close Your Eyes
Tim Hardin - Lenny's Tune
Melanie - Some Say I Got The Devil
Već letimično poznavanje poređanih autora i Mozzovog opusa ukazuje da je, baš kao i na svojim albumima, on zapravo skrojio "samo još jedan" prepoznatljivi miks škakljivih političkih poruka (koje mogu da povuku na bilo koju stranu mogu da se povuku), melodramskih emocija (šta fali ako je malo pompeznije nego inače?) i pesama koje ide uz liniju satirično-narazmišljanjepodstrekivačke poetike koja je Morrissey-a u nečijim životima i učinila većim od nepostojećeg boga (što onda i nije tako teško kad malo bolje razmislite?!).
California Son, verovatno nazvan tako da verifikuje njegovu odanost svojoj drugoj domovini, ali i tip provejavajućeg duha koji prožima sve pesme, ponegde je, pa i od samog autora, najavljen kao njegov "protestni album". S tim što, uprkos Dylanovom prisustvu, taj termin ovde moramo da uzmemo kao pokrivajući ne samo za društeveno-političke prilike koje se implicitno i eksplicitno akcentuju, već kao i priliku za njegov lični protest protiv različitih aktera života koji mu staju na put, pa i života samoga. A ponegde, kao u Some Say I Got The Devil, Morrissey ne radi ništa drugo sem što namiguje samom sebi ("But some have tried to sell me/ All kinds of things to save me").
Da li Morrissey-u priliči album kao California Son, i kao sam čin, i kao sam izbor pesama? Ja mislim da. Ipak on za pet dana puni 60 godina i već više od 40 godina ima dovoljno zrelosti da se nosi sa svim tim emocijama i percepcijama. Drugo, autor kakav je Morrissey, paradoksalno ali je tako, nema puno problema da odabrani materijal privatizuje. Što je u Morrissey-evom slučaju, kao što rekoh, postignuto već samim odabirom istog. Jer on više nego drugi muzičari pažljivo bira reči i reference.
Jobriathova pesma, koja je već izbačena kao singl, prikazuje ovoga kao Elton Johna svojih dana. I to je, kažem to uz dužno poštovanje, možda i pozicija koju bi mogli da prihvatimo za našeg Mocu. On je debeli, bogati gej, koji na različite načine pokušava da se samo-aktuelizuje. Sa Joni Mitchell Mozz podvlači svoje pro-feminističke stavove ne pristajući ni sam da bude žrtva. Politički protesti počinju da škripe sa Dylanovom Only A Pawn In Their Game koja će u trenutnom društveno-političkom trenutku, i sa tovarom primedbi na njegovo desničarenje, stihovima "And the poor white remains/ On the caboose of the train/ But it ain't him to blame/ He's only pawn in their game" sigurno zazvučati kao neprikladan izbor.
Obrada Suffer The Little Children, Mozzove stare ljubavi Buffy Sainte Marie, bizarno je namigivanje kontroverznoj pesmi The Smiths (Suffer Little Children), s tim što ovaj put Mozz koristi Buffy-nu tiradu o kapitalističkoj eksploataciji dece, čini mi se, da se malo naruga milenijalskom levičarenju i revolucionarenju. A sličan odmak od svoje prvobitne namene pravi i upotreba klasične folkrevolucionale Phila Ochsa, Days Of Decision, s tim što Mozz očigledno koristi stare platforme da preispita nove namere- "You can do what's right or you can do what you are told".
Sa Roy-om Orbisonom Morrissey daje oduška svojim najdubljim tetka-porivima za melodramom birajući Roy-evu "najmorisijevskiju". A neki privatniji i ličniji deo albuma, ili barem, manje političan nastavlja se i narednim pesmama, zaključno sa When You Close Your Eyes, Carly Simon. Taktički, a možda i srcem, Mozz ovde situira i obrade dva afro-američka izvođača - The 5th Dimension, koji su proslavili pesmu koju je originalno napisala Laura Nyro (Wedding Bell Blues), i Dionne Warwick. Mozzova mladalačka sklonost ka Motown zvuku i bendovima čija imena su se završavala na "-ettes" odavno je dokumentovana i ove dve Bacharachovske teme pasuju njegovim godinama. A u ovom bloku ne smem da preskočim Morrissey-ev lukav omaž Tom Jonesu oličenom u Gary-ju Puckettu, koji stiže kao daleko više "kul" varijanta istog plejbojevskog šansonjerstva (koje je Mozz u svojoj izvedbi Jobriatha pokušao da probudi, čini mi se).
Kroz meni neočekivano prisustvo Tima Hardina, koga bih cenio kao tešku artiljeriju, naročito za Mozzov ukus vazda radije sklon lakšim i poletnijim materijalima, Morrissey reprizira Hardinov omaž Lenny Bruceu, jednom od ključnih stendap komičara XX veka, čija provokativnost nije uvek nalazila na topao prijem javnosti. Očigledna je namera da se povuče paralela.
Na kraju, Melanie peva pesmu čiji naslov verovatno stoji na majici u kojoj Morrissey spava. Peva potresno. Peva kao da peva u Mozzovo ime. Što će on verovatno obilato da prepozna. I iskoristi.
SELEKTAH: 8plusplus/10
da je morisej snimio obradu ramštajnove ohne dich, ona bi se zvala ohne dick. (nasnimljeni smeh publike)
ReplyDeletehttps://www.youtube.com/watch?v=YX6rb2Cnm_8
ReplyDeleteNi pet meseci stariji od moje majke, koja je prva primetila sličnost s Tomom Nikolićem; godinu pre rodile se Madona i Kejt Buš, a dve: Kejv; najjače bijenale.