MADONNA - Madame X (Interscope)

Priču smo čuli ko zna koliko puta: samohrana majka, usamljena i nevoljena, odlazi u Lisabon da bude podrška svom sinu na fudbalskoj akademiji. U časovima dokolice jedina prijateljica koju tamo ima vodi je na koncert lokalne muzičke trupe. Majka biva očarana neposrednošću melanholije nastupača i u tom miksu neugašenih strasti i porušenih snova ona pronalazi inspiraciju da nastavi dalje.

Ako ne volite Madonnu, onda je Madame X pravo mesto da tu neljubav produbite i još snažnijim argumentima fundirate. Pevanje je tanušnije nego ikada, pesmice uobičajene trofrtaljke bez ijedne krupnije ideje, ima par blamova "najn-ileven" razmera, a možda ispod svega toga Madonna po prvi put deluje nemoćno.

Ali, ako volite Madonnu, nije sve izgubljeno. Čak, naprotiv!

Bolesno arhaično naslovljeni Madame X pokušava da duhovito aludira na Madonnin premeštaj sa mesta glavne kurve na poziciju kućepaziteljke bordela, žene koja sada, stečenim iskustvom, samo posebnim klijentima pruža čašćavanje najstarijim vinom u kući. Nažalost, Madonna nije imala muda da iz te pozicije sagleda sebe, seks u šezdesetim, ejdžizam (i kako ga pobediti), kao i kako život izgleda kada više nikome nisi posebno bitan. Konstrukcija "Madame X", povez preko oka, dijamantsko zubalo samo su praznjikav dekor koji traljavo i na zastareo način pokušava da održi njen provokativni imidž.

Ali, ako volite Madonnu, nije sve izgubljeno. Čak, naprotiv!

Nažalost, kao i na svakom od njenih poslednjih par albuma (post-Confessions..., recimo) ima neobjašnjihvih drešina. Singl Dark Ballet je prva na koju nalećete. U suštini dečija brojalica kombinovana sa elektro-art popom koji dočarava kako bi roboti izveli Čajkovskog. Killers Are Partying u kojoj Madonna peva da bi bila islam, ako svi mrze islam, i kako bi bila Izrael, kada bi Izrael bio zatočen, i tako redom, o svim rupama na autoputu čovečanstva... Ja ne znam da li ona u studiju dok ovo snima čuje taj blam koji curi iz zvučnika. Bitch, I'm Loca, baš kao i Bitch, I'm Madonna je trebalo da se zove Bitch, I'm Bora (od boring), jer Madonna nije luda, niti je ikada bila, i ja ne znam koga ona, do sebe, laže. Ne, lutko, ti nisi štucnula u životu, a da time nisi nešto htela da postigneš. Klepio bih i I Rise, sve sa semplom ucveljene provobroke za ljudska prava i "survajvorke", Emme Gonzalez- ne mogu sve te pristupe boljem sutra bez trunke humora. Šta, BRE, nije smešno?!! A možda smo mogli i bez generičkog afro-regeton-trans-popa Ciao Bella koji se, srećom, nalazi samo na deluksdeluks izdanju. A možda i bez nepotrebnog povratka diphaus-popu, a la Deeper And Deeper, koji je doslovno repriziran u I Don't Search I Find, sve sa dekornim referencama na Vogue.

Ali, ako volite Madonnu i ne žmurite na njene melodramske opservacije ljubavi i Štark-Lennon viziju boljeg sutra, nije sve izgubljeno. Čak, naprotiv!

Najjača stvar na albumu (i dalje mi) je Crave, duet sa Swae Lee-jem iz Rae Sremmurda. Negde na pola puta izmđeu Secret i Bad Girl, sa, čini se, neoprostivo potcenjenog Bedtime Stories, ova vrsta tempa i elektro-akustike trebalo je da bude leglo celog albuma. Pristojan flert sa mlađim tipom. Definitivno u Top 30 njenih najboljih stvari. Obožavam Looking For Mercy jer dostojanstveno kombinuje Madonnine godine sa Ray Of Light zaostavštinom, plus ona se iz operisanih peta trudi da peva najlepše što može. Ovo poslednje Madonna demonstrira i u znatno etno-akustičnijoj Extreme Occident sa istim uspehom. Batuka, vokoderizovani elektro-trajbal pop, spada u verovatno najoriginalnije i najradikalnije stvari ovde (možda čak i u Madonninoj karijeri). Gospel kotrlja i savršeno parira raštrkanim semplovima, koji podjednako dolaze iz primitivnog, koliko i tehnološki ultra-naprednog terena. Funana, koja nas sačekuje na deluksdeluks izdanju, je totalno retardirana konceptualna pesma u kojoj Madonna čita pop umrlice preko "here the drummer get wicked" ritma. Dok je slušam sve vreme mislim da "Funana" znači "kaka" ili tako nešto, pa je u tome fora. A u sam vrh uključio bih i Back That Up To The Beat, vrlo zanimljiv haus-pop, koji neprekidno menja ritmove, efektno se igra vokoderima na Madonninom glasu, sve to zasipa vrlo transičnim sintovima, ima neki "daleki" vajb Meksika (sa El Condor Pasa frulicom). Kao njena verzija Se A Vida E ideje Pet Shop Boys.

God Control očigledno puca na pljes-pljes-rukicama Like A Prayer himničnost, i maši, naravno. Ali već je gađanje te mete dovoljno. Nešto slično, s manjim uspehom, Madonna će pokušati kasnije u Come Alive. Crazy je kao i True Blue, više latino, ali podjednako hopskočna, devojčicasta, flertasta. Faz Gostoso, duet sa brazilskom pop divom Anittom, može da izađe na crtu Rosaliji, i da izgubi. Ali, kao moralni pobednik.

Madame X u suštini ne provocira koliko naslovom i svim onim nepotrebnim drangulijama koje Madonna sada već nepotrebno vucara sa sobom. On u najboljim trenucima prikazuje Madonnu kao jednu i dalje očuvanu i prijatnu pop pevačicu kojoj najveći problem predstavlja to što i dalje insistira na svim onim ne-muzičkim stvarima koje su doskora činile ključni deo njene snage i imidža. Ako volite Madonnu, onda je ovde nećete tražiti tj ignorisaćete je tamo gde se najviše trti, a uživaćete u njoj u trenucima u kojima je zaboravila na sebe, u kojima je "uletela u gruv" i prepustila se slobodi koju muzika donosi.

SELEKTAH: 8plusplus/10