O filmu koji su gledali svi sem mene (Хвала, Огњене!)
Možda sam vam ovo već govorio: 9/10 zaslužuje film koji je "objektivno" toliko dobar da bi to (valjda) svima trebalo da bude jasno. 10/10 zaslužuje film koji ima još "to, nešto" što meni posebno znači, i ako baš mislite mojom glavom, značiće i vama.
Foxtrot je na svaki film čudesan film. Ali bio je jedan trenutak u njemu kada sam se zapitao- jebote, pa neće ovo valjda biti autošovinističko kažnjavanje a la Teret. To je trenutak kada se najimpresivnija od svih vojski pojavi pravo niotkuda i bagerom poravna grešku svojih vojnika kao da se ništa nije desilo.
Međutim, film Samuela Maoza, koji nam je pre deset godina dao skoro isto ovoliko impresivni Lebanon, je priča o sudbini, o životu, čiji su se nožni prsti tek malo umrsili u guste i lepljive alge jednog podneblja.
Prvo, radnja filma leži u okrutno crnom vicu. A glavni junak (pod pretpostavkom da i vi mislite da je to otac) je podjednako okrutno crna ilustracija one narodne da je put do pakla popločan dobrim namerama. Obično- baš najboljim.
Međutim, Maoz ne ostaje na živopisno, realistično, duhovito, impresivno dočaranoj ilustraciji tog vica, ili tih namera. On viri naokolo i raspituje se šta je sudbina, a šta život tih junaka.
I to postaje jasnije tek u drugom delu, ove trodelne priče.
U prvom delu, vidimo surovu rutinu izraelske stvarnosti u kojoj javljanje vesti porodici da im je sin/muž/brat stradao u ratu ide dobrouhodanim stazama i ništa nije prepušteno slučaju. Pa, ipak, ima grešaka. Koje u kontekstu deluju još strašnije od samog rata, a Maoz satirično zabija nož u stomak svojoj državi. Lepše od svega je što nas na vrlo efektne načine upoznaje sa neposrednom porodicom, njihovom dinamikom, karakterima njenih članova, čime priprema put za ono što dolazi posle.
U drugom delu vidimo rat, tj odbrambeni rat na jednoj vukojebinskoj postaji gde četiri vojnika u čudesno i pomalo kusturicinasto dočaranoj fantazmagoriji trunu povremeno podižući rampu da ljudi koji ih očigledno mrze mogu da prođu dalje. Baš kao i jedna kamila, koja neprekidno šeta tamo-vamo. Svaki od njih ima svoj privatni rat sa ratom i Maoz vrlo satirično sumira njihovu poziciju (kritikujući i onu državnu) time što prikazuje kako metalni kontejner u kome spavaju sve upornije tone.
A vidimo i fatalnu grešku koju vojnici, a najviše od njih vojnik Jonathan Feldman, napravi. I ta scena je najbolja ilustracija pogubnosti i besmislenosti rata i odbrane od njega koja je u toku. Zapravo, njegove fatalnosti. Po sve.
U trećem delu smo, na neki način, u epilogu priče. Više ne učestvujemo direktno u dešavanjima, već se njima bavimo posledično ili ih posmatramo u nekoj vrsti flešbeka. Tu negde završava se linija "greha" koja je počela očevim ratnim aktivnostima koje su se potom poput nekakvog prokletstva prenele i na sina i došle na naplatu. Kosmička pravda je zadovoljena. Ali naša predstava o nekoliko kategorija Jevreja (baka je bila u logoru i iako Alchajmerizovana i dalje govori nemački s decom) pokazuje taj transfer krivice, gde od žrtve izrastaju sve manje nevini krivci, za čije poteze više ne možemo kriviti samo sudbinu (iako ona i dalje igra ogromnu ulogu).
Foxtrot ("Foxtrot" ples koji nas uvek vraća na isto mesto kako Maoz možda nepotrebno "crta" na kraju filma, ali i kao vojni kod za slovo "F" tj prezime Feldman) nije, barem ne u mom doživljaju, slika jednog naroda i njene države, on je refleksija "narodnih događaja" na jednu porodicu, na individualne pute, na istinu i nepravdu koje se ne mogu sakriti i uvek isplivaju. Na sitan put prokletstva u jednoj porodici. Maoz je maestralno svoje rediteljske tehnike podmirio svakom aspektu priče, imao je izvrsne glumce koji redom drže masterklas, nije se plašio da eksperimentiše, da iskoči iz trase. Niti da film završi urnebesno, neprilično priči, čak i neukusno. I duboko sudbinski.
SELEKTAH: 10/10
Možda sam vam ovo već govorio: 9/10 zaslužuje film koji je "objektivno" toliko dobar da bi to (valjda) svima trebalo da bude jasno. 10/10 zaslužuje film koji ima još "to, nešto" što meni posebno znači, i ako baš mislite mojom glavom, značiće i vama.
Foxtrot je na svaki film čudesan film. Ali bio je jedan trenutak u njemu kada sam se zapitao- jebote, pa neće ovo valjda biti autošovinističko kažnjavanje a la Teret. To je trenutak kada se najimpresivnija od svih vojski pojavi pravo niotkuda i bagerom poravna grešku svojih vojnika kao da se ništa nije desilo.
Međutim, film Samuela Maoza, koji nam je pre deset godina dao skoro isto ovoliko impresivni Lebanon, je priča o sudbini, o životu, čiji su se nožni prsti tek malo umrsili u guste i lepljive alge jednog podneblja.
Prvo, radnja filma leži u okrutno crnom vicu. A glavni junak (pod pretpostavkom da i vi mislite da je to otac) je podjednako okrutno crna ilustracija one narodne da je put do pakla popločan dobrim namerama. Obično- baš najboljim.
Međutim, Maoz ne ostaje na živopisno, realistično, duhovito, impresivno dočaranoj ilustraciji tog vica, ili tih namera. On viri naokolo i raspituje se šta je sudbina, a šta život tih junaka.
I to postaje jasnije tek u drugom delu, ove trodelne priče.
U prvom delu, vidimo surovu rutinu izraelske stvarnosti u kojoj javljanje vesti porodici da im je sin/muž/brat stradao u ratu ide dobrouhodanim stazama i ništa nije prepušteno slučaju. Pa, ipak, ima grešaka. Koje u kontekstu deluju još strašnije od samog rata, a Maoz satirično zabija nož u stomak svojoj državi. Lepše od svega je što nas na vrlo efektne načine upoznaje sa neposrednom porodicom, njihovom dinamikom, karakterima njenih članova, čime priprema put za ono što dolazi posle.
U drugom delu vidimo rat, tj odbrambeni rat na jednoj vukojebinskoj postaji gde četiri vojnika u čudesno i pomalo kusturicinasto dočaranoj fantazmagoriji trunu povremeno podižući rampu da ljudi koji ih očigledno mrze mogu da prođu dalje. Baš kao i jedna kamila, koja neprekidno šeta tamo-vamo. Svaki od njih ima svoj privatni rat sa ratom i Maoz vrlo satirično sumira njihovu poziciju (kritikujući i onu državnu) time što prikazuje kako metalni kontejner u kome spavaju sve upornije tone.
A vidimo i fatalnu grešku koju vojnici, a najviše od njih vojnik Jonathan Feldman, napravi. I ta scena je najbolja ilustracija pogubnosti i besmislenosti rata i odbrane od njega koja je u toku. Zapravo, njegove fatalnosti. Po sve.
U trećem delu smo, na neki način, u epilogu priče. Više ne učestvujemo direktno u dešavanjima, već se njima bavimo posledično ili ih posmatramo u nekoj vrsti flešbeka. Tu negde završava se linija "greha" koja je počela očevim ratnim aktivnostima koje su se potom poput nekakvog prokletstva prenele i na sina i došle na naplatu. Kosmička pravda je zadovoljena. Ali naša predstava o nekoliko kategorija Jevreja (baka je bila u logoru i iako Alchajmerizovana i dalje govori nemački s decom) pokazuje taj transfer krivice, gde od žrtve izrastaju sve manje nevini krivci, za čije poteze više ne možemo kriviti samo sudbinu (iako ona i dalje igra ogromnu ulogu).
Foxtrot ("Foxtrot" ples koji nas uvek vraća na isto mesto kako Maoz možda nepotrebno "crta" na kraju filma, ali i kao vojni kod za slovo "F" tj prezime Feldman) nije, barem ne u mom doživljaju, slika jednog naroda i njene države, on je refleksija "narodnih događaja" na jednu porodicu, na individualne pute, na istinu i nepravdu koje se ne mogu sakriti i uvek isplivaju. Na sitan put prokletstva u jednoj porodici. Maoz je maestralno svoje rediteljske tehnike podmirio svakom aspektu priče, imao je izvrsne glumce koji redom drže masterklas, nije se plašio da eksperimentiše, da iskoči iz trase. Niti da film završi urnebesno, neprilično priči, čak i neukusno. I duboko sudbinski.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment