Jedan od onih filmova koje sam ja morao da pogledam, vi verovatno nećete nikada, a ako to i učinite, mrzećete me do kraja života, ok?
Gledao bih i francuski rimejk Tereta u režiji Bruna Dumonta.
Otuda mi nije bilo teško da prionem i na njegovu "muzikalnu" TV adaptaciju detinjstva Jovanke Orleanke, koju je uradio za TV Arte, kanal kome je pored novog života udahnuo i večnu slave dvama sezonama (mnogo više prvom, nego drugom) P'tit Quinquin (što je verovatno razlog zašto su pristali da mu finansiraju i ovo).
Film je urađen prema pozorišnom komadu (iz čini mi se XIX veka) Les mysteres de la charite de Jeanne D'Arc i ne čini mnogo da od tog "osećaja" pobegne. Deluje da je ceo film snimljen na jednom parčetu plaže na ružnom severu Francuske, na kome Dumont i inače snima. Jedan šumski proplanak i par enterijera i eksterijera oko Jovankinog doma ne menjaju mnogo utisak da je ovo snimljeno za par dana i za par para, verovatno kao opklada ili ispunjenje nekog od marginalnijih Dumontovih ego-tripova.
Jeannette je skoro nepodnošljiv za gledanje. Ceo film, podeljen u njene dve pre-"Jovanka Di Orleanka" faze, kad je bila mala (9-10god) i kad je postala odrasla tinejdžerka (16-17god), u oba slučaja na istoj plaži okružena istim ovcama i raspoložena da (ne baš najlepše) peva o svojim bogovizijama koje joj daju nejasna uputstva za odbranu Francuske od nasilnih Engleza. Nekad joj društvo pravi prijateljica, nekad ujak, nekad misteriozna sestra iz obližnjeg manastira oličena u dvama sestrama (i glumicama) bliznakinjama. Dumont je navodno imao koreografa, ali, recimo, da će to biti poslednja stvar koju ćete pomisliti gledajući devojčice kako improvizujući na sopstvenom skromnom talentu pokušavaju da telo gurnu u neku emociju. Njihovo bednjikavo pevanje ne pomaže boljem utisku. Jedino što stvar čini drugačijom je što Dumont kao muzički saundtrak (koji likovi po svom plesu očigledno "čuju") pušta moderne instrumentale koji osciliraju od art-popa koji pravi njegova zemljakinja Camille, preko blago retro kombinacija metala i plesne muzike koje samo podsećaju na sve one post-Nine Inch Nails bendove. Mala Jovanka uz njih mlati kosom dajući nam do znanja u kojoj meri je "anti-božje" dotaknuta i testirana. Koncpiran kao "mučenje po Jovanci", Jeannette ne nudi mnogo toga za gledanje, iscrpljujući je u repeticiji i to malo post-moderne premalo razveseli.
Međutim, kao i većina Dumontovih filmova- zanimljiv je za razmišljanje. Ono što Dumont ovde, bez sumnje, prikazuje jeste kako je sve verovatno bilo. Jovanka je odrasla u skoro prirodno apstraktnom prostoru, u kome nešto malo šume deluje kao drugo kraljevstvo. Ona je dane provodila prepuštena sama sebi (i ovcama), i, kao što Dumont sugeriše, nije bila naročito talentovana. Vizije su bile njena jedina i nepresušna zanimacija. Čitav njen uspon u ono što zamišljamo kad čujemo "Jovanka Orleanka" izgledao je daleko manje romantično i na bilo koji način posebno. Stvar je, a naročito s obzirom da služi "religioznoj viziji", na ivici da bude retardirana, što je opet još jedna od čestih namera u Dumontovom odnosu prema svojim junacima i onome što oni reprezentuju u životu. Dumont banalizuje fantazmagoričnost čitavog "uzdizanja", tek povremeno povlađujući nekoj filmičnoj čudesnosti, ali više da ne bi bio skroz okrutan prema maloj Žanet, kao i da bi osenčio nekakvu nevinu tragičnost čitave konstrukcije.
SELEKTAH: 6/10
Gledao bih i francuski rimejk Tereta u režiji Bruna Dumonta.
Otuda mi nije bilo teško da prionem i na njegovu "muzikalnu" TV adaptaciju detinjstva Jovanke Orleanke, koju je uradio za TV Arte, kanal kome je pored novog života udahnuo i večnu slave dvama sezonama (mnogo više prvom, nego drugom) P'tit Quinquin (što je verovatno razlog zašto su pristali da mu finansiraju i ovo).
Film je urađen prema pozorišnom komadu (iz čini mi se XIX veka) Les mysteres de la charite de Jeanne D'Arc i ne čini mnogo da od tog "osećaja" pobegne. Deluje da je ceo film snimljen na jednom parčetu plaže na ružnom severu Francuske, na kome Dumont i inače snima. Jedan šumski proplanak i par enterijera i eksterijera oko Jovankinog doma ne menjaju mnogo utisak da je ovo snimljeno za par dana i za par para, verovatno kao opklada ili ispunjenje nekog od marginalnijih Dumontovih ego-tripova.
Jeannette je skoro nepodnošljiv za gledanje. Ceo film, podeljen u njene dve pre-"Jovanka Di Orleanka" faze, kad je bila mala (9-10god) i kad je postala odrasla tinejdžerka (16-17god), u oba slučaja na istoj plaži okružena istim ovcama i raspoložena da (ne baš najlepše) peva o svojim bogovizijama koje joj daju nejasna uputstva za odbranu Francuske od nasilnih Engleza. Nekad joj društvo pravi prijateljica, nekad ujak, nekad misteriozna sestra iz obližnjeg manastira oličena u dvama sestrama (i glumicama) bliznakinjama. Dumont je navodno imao koreografa, ali, recimo, da će to biti poslednja stvar koju ćete pomisliti gledajući devojčice kako improvizujući na sopstvenom skromnom talentu pokušavaju da telo gurnu u neku emociju. Njihovo bednjikavo pevanje ne pomaže boljem utisku. Jedino što stvar čini drugačijom je što Dumont kao muzički saundtrak (koji likovi po svom plesu očigledno "čuju") pušta moderne instrumentale koji osciliraju od art-popa koji pravi njegova zemljakinja Camille, preko blago retro kombinacija metala i plesne muzike koje samo podsećaju na sve one post-Nine Inch Nails bendove. Mala Jovanka uz njih mlati kosom dajući nam do znanja u kojoj meri je "anti-božje" dotaknuta i testirana. Koncpiran kao "mučenje po Jovanci", Jeannette ne nudi mnogo toga za gledanje, iscrpljujući je u repeticiji i to malo post-moderne premalo razveseli.
Međutim, kao i većina Dumontovih filmova- zanimljiv je za razmišljanje. Ono što Dumont ovde, bez sumnje, prikazuje jeste kako je sve verovatno bilo. Jovanka je odrasla u skoro prirodno apstraktnom prostoru, u kome nešto malo šume deluje kao drugo kraljevstvo. Ona je dane provodila prepuštena sama sebi (i ovcama), i, kao što Dumont sugeriše, nije bila naročito talentovana. Vizije su bile njena jedina i nepresušna zanimacija. Čitav njen uspon u ono što zamišljamo kad čujemo "Jovanka Orleanka" izgledao je daleko manje romantično i na bilo koji način posebno. Stvar je, a naročito s obzirom da služi "religioznoj viziji", na ivici da bude retardirana, što je opet još jedna od čestih namera u Dumontovom odnosu prema svojim junacima i onome što oni reprezentuju u životu. Dumont banalizuje fantazmagoričnost čitavog "uzdizanja", tek povremeno povlađujući nekoj filmičnoj čudesnosti, ali više da ne bi bio skroz okrutan prema maloj Žanet, kao i da bi osenčio nekakvu nevinu tragičnost čitave konstrukcije.
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment