3 FACES

Možda ni vi, kao ni ja, nećete odmah ukačiti na šta se odnose "3 lica" iz naslova filma, pa mi dozvolite da vam rastumačim, a i ne radi se o nekom naročitom spojlovanju. I dalje kućno-uhićeni Jafar Panahi (na jednom mestu na tu stvar se urnebesno-diskretno aludira) snima film u kome su, zapravo, tri glavne akterke tri glumice, ne samo različitih životnih doba, već i reprezentujuće za tri različite faze života modernog Irana- jedna datira iz pre-revolucionarnih dana, jedna je trenutno velika ("soup") diva, a treća tek želi da aplicira na glumačku akademiju, ali sebi mora da prokrči put kroz sve konzervativniju klimu, koja je odvajkada snažnije izražena u ruralnim krajevima (što je seting kojim Jafar samo vešto kamuflira u šta je njegov prst zapravo uperen).

Film počinje tematikom koja je, rekao bih, popularna u modernom iranskom filmu- samoubistvom, s tim što je egzekucija neočekivano direktna i nepoetizovana i za standarde pomenute kinematografije, ali i za standarde fimova Jafara Panahija, pa čak i ove poslednje u kojima on, silom prilika, mora više da eksperimentiše sa žanrovima, formama i sadržajima. Snimljeno telefonom, u prepoznatljivoj "vertikalnoj" rezoluciji slike pametnog telefona, mi pratimo kako jedna mlada devojka obrazlaže zašto želi da se ubije i zašto se na kraju pred našim očima i ubija.

Nakon toga vidimo da je snimak samoubistva poslat na telefon Jafara Panahija, i zapravo namenjen poznatoj glumici Behnaz Jafari, kao apel za pomoć. Iz konteksta shvatamo da je Behnaz u sred snimanja, i zajedno sa Jafarom na putovanju u selo iz koga potiče sirota devojka, namerena da istraži stvar, da sazna šta se zapravo desilo i zašto... Iako će ona u jednom trenutku ponovo aktivirati "meta-film", kao omiljeno Jafarovo sredstvo za produbljivanje filmskog sadržaja u poslednje vreme, rečima da je i on nameravao da neki film započne pričom o samoubistvu, 3 Faces je više esej o modernom Iranu i besmislicama restriktivnog i konzervativnog društva.

Behnaz i Jafar u potrazi za devojkom tj onim šta se stvarno desilo u nekom seocetu na vrhu brda, do koga vodi metaforično indikativni i neočekivano usavršeni metod signalizacije na drumu, upoznaju razne ljude pretvarajući ovaj film u neku vrstu "roud muvija" (iako se mnogo kilometara ne prelazi) i povlačeći na taj način sve ono što obično ide- galeriju sumanutih likova, situacija i obrta, koji u priču uvode i zvezdu pre-revolucionarnog filma koja sada živi odbačena van sela, neobičan metod odlučivanja o sudbini svoga deteta, toplinu i ljubaznost ljudi koji u nekim drugim okolnostima bivaju neočekivano rigidni i radikalni.

Ne znam koliko je Jafar imao vremena i prostora da stvari osmisli i organizuje, s obzirom da živi i radi poluzatvorski, ali 3 Faces uspeva da razvije bizarnu dramaturgiju koja nas poput neke dokumentarne reportaže lagano uvlači u "triler" koji naša dva, neočekivana detektiva pokušavaju da raspletu. Iako film formalno ima hepiend, sreća je podjednako daleko i na početku i na kraju filma, dok poslednja scena nosi Jafarovu poruku o tome šta bi svaka žena trebalo (zapravo) da uradi.

SELEKTAH: 7minus/10