U BIOSKOPIMA: DŽOKER (JOKER)

Deluje da će ovo biti "onaj film" o kome ćemo svi morati da imamo mišljenje ove godine.
Fuck that.

Stari je u svom osvrtu rekao da je Joker "art house" film. Sa čim, zapravo, na kraju i ne mogu da se složim.

Imao sam ogromna očekivanja od ovog filma, do te mere da je on bio verovatno "jedini" film koji do kraja godine i želim i moram da pogledam (pa sam i termin za to jurio skoro dve nedelje...). Od tih i takvih očekivanja, koja su mi do sada nebrojano puta pokvarila uživanje u mnogim filmovima, bežao sam i branio sam se koliko sam god mogao.
I sem Dimitrijeve nisam zavirio niti u jednu drugu recenziju.
Ali već mi je trejler dunuo u jedra (očekivanja) i usmerio me u pogrešnom smeru.
Sećate se da sam vam već par puta pominjao onu scenu u The Dark Knight, kada Joker tokom jurnjave proturi glavu kroz prozor i potom oseti vetar na licu, meni je to verovatno najlepša scena svih "superherojskih" filmova, trenutak u kome junak zavibrira neočekivanom i iznenađujućom dubinom i životnošću, i iščaši se iz svih normi koje mu kontekst filma/stripa/"uloge" diktira. U kome, neplanirano "živi".
Todd Phillips je u trejleru za Joker uspeo da prikaže ovoga u nekoliko situacija koje podsećaju na tu scenu, u kojima Joker "živi", nevezano od svega što ga pre i posle toga očekuje. I jedna od tih scena, kada zapleše na stepenicama pre nego što ga u tome prekinu policajci, je najbolji momenat ovog filma- neočekivano prostiranje junaka u trenutak koji samo njemu pripada, opuštanje u bivanju onim što je, nezavisan od svih očekivanja.
Ali da li je tako? Ili samo tako izgleda?

Joker je, ako mene pitate, vrlo žanrovski film. Koji to prikriva činjenicom da se bavi genezom "zlikovca", a ne "heroja", kako smo do sada navikli, kao i da u dočaravanju svega toga pribegava vrlo oporim sredstvima realističkog, dokumentarnog i arthaus filma (samo u domenu poetskih ekspresija) koje u svetu stereotipnih stripovskih ekranizacija nikada nisu zauzimale ni mnogo vremena, niti se na njima previše zadržavalo mimo očekivanog "...moje saučešće". Ali, ako sumirate (slede spojleri!!!) Jokerovu biografiju, koju nam je Phillips ovde dočarao, to je skoro siže bilo koje superherojske biografije- junak koji je zlostavljan u detinjstvu pronalazi snagu da se suprostavi zlu i stane na stranu svih slabih i potlačenih. Ili se prikloni zlu, kao što je ovde slučaj. I svi koraci koje Phillips ovde raspreda, uključujući i vezu sa familijom Wayne, u suštini su vrlo "žanrovski" motivi koji rezultiraju vrlo "žanrovskim ishodom"- Joker prelazi na mračnu stranu.

U kovanju takvog junaka, Phillips se vrlo dovijao da onu tanku liniju koja Jokera razdvaja od "žrtve koja nije imala drugog izbora do da postane zlikovac" (i sa kojim možemo da empatišemo) i "rođenog psihopate kome je akumulacija zlostavljanja tokom života samo ubrzala proces sazrevanja" (i sa kojim, dakle, ne možemo da empatišemo), Phillips je tu liniju držao sve vreme u mutnom. Jer, da bismo razumeli odakle onako masovna podrška Jokeru i svemu što on predstavlja na kraju filma, i nama samima moraju da budu otvorena vrata ka toj mogućnosti. A Phillips ta vrata otvara vrlo namazanom artikulacijom Jokerovih zločina- svi koje on ubija do svog "uspenja" su to na ovaj ili onaj način,  a naročito "filmski" tj "žanrovski"- zaslužili. Trojica iz metroa su bili ljudsko dno, njegova majka je odobravala njegovo zlostavljanja, a možda i sama u njemu participirala, kolega s posla imao je "zadnje namere" u svom pokušaju da mu pomogne, čak je i papa Wayne prikazan kao relativno odbojan patrijarh koji zaslužuje sve što ga sačeka. Phillips je u "otopljavanju" Jokera čak pribegao (i nepotrebno pojašnjenom) "Sixth Sense" momentu, gde je čitav Jokerov odnos sa tamnoputom komšinicom bio laž i u njegovoj glavi, ali nas je, ipak, privoleo da mislimo da ako neko ima simpatije za njega, možda možemo i mi. I, ako mene pitate, Phillips je ispao žešća pička što nam nije pokazao da je Joker ražalovao komšijku od života (i dete joj), kada je napustio njen stan, a ne da je to samo ostavio kao zlokobnu elipsu, koja verovatno ne sluti ono što mi mislimo.

Dakle, ja na kraju, imam ozbiljan problem da razumem zašto masa sa toliko odobravanja reaguje na Jokerov lik i sve mi više izgleda kao masovni početak bezumnog "Purge-a", nego kao neobična apoteoza pravdi ili tražnju iste. Naročito sam nakurčen na takav ishod i zbog toga što je Phillips opet podmuklo aktivirao medije tj tokšou Murray-a Franklina kao licemernu odskočnu dasku svakog zla, pa je još i kaznio zbog takve uloge. Ono što je Murray priredio Jokeru tek je deseti deo onoga što ljudi redovno i svakodnevno preživljavjau kao vid sajber-buliinga, te čak ni na simboličnom, a ni "žanrovskom" nivou ne mogu da razumem takav ishod. Tj njega treba čitati kao što je dat- bolesnik Joker je iz samo sebi znanih razloga priželjkivao Murray-a kao oca, otuda je njegova reakcija posledica kraha takvih snivanja, a ne nekakva "zaslužena pravda" za priređeno javno poniženje. I naše skandiranje usled takvog ishoda je pokazatelj da smo naseli, a ne da je Joker u pravu.

Mislim i da je Joaquin pojeo film. Tj da sve ostalo što se dešava, uključujući i legendu De Nira, nije ni imalo priliku da postigne nešto. I to je dobra ili loša stvar, u zavisnosti koliko volite i možete da trpite Joaquina, ali izvesno opravdanje za ovaj postupak može se naći i postavci da je Joker i inače one-man-show. I meni su najbolji momenti ovog filma vezani za to kada je Joker prepušten ili ostavljen sam sebi. A naročito kada njegov meditativni pokušaj harmonizacije sa svetom rezultira plesom i gibanjem na muziku koja očigledno svira samo u njegovoj glavi. Možda se vi nećete složiti sa mnom, ali ja bih rekao da je Joaquin čitavu "estradnu" postavku Jokera, dakle onu s maskom, bazirao na Michaelu Jacksonu, kako njegovom plesanju, tako i njegovom stidljivom ponašanju u javnosti. Kada priča čak deluje da ide dotle da ga imitira. S namerom.

Ko je gledao fenomenalni I'm Still Here zna koji su Joaquinovi potencijali, i tu njegova psiho-fizička transformacija u Jokera zapravo i impresionira koliko smo očekivali. Ono što nekog "mejnstrimaškog" gledaoca može da zbuni jeste koliko je pažnje posvećeno svemu tome. Obično je to jedan zluradi smeh koji ode u eho, ovde je on ponavljanje očigledno usiljenih i neželjenih napada smeha, sve dok se isto ne prihvati kao "novi izraz zla".

Seting Gotama kao Njujorka sedamdesetih, koji je zaista impresivno dočaran (i još impresivnije nego u The Deuce, za što smo verovali da je aktuelni "zlatni standard"), dodatno je pomogao opštem osećaju bespomoćnosti, vladavine bezakonja i distopijskom vajbu, iako, paradoksalno, nigde nije elaborirano zašto je to (u Gotamu) tako. A Phillips je lukavo na toj teritoriji ostavio prostora da se Joker uporedi sa Travisom Bickleom (Taxi Driver) koji isto dejstvuje i kao heroj i kao negativac, pokušavajući da nam proturi Jokera kao zasluženog "junaka naših dana". Za šta držim da je preterano. A čak i ako je tako, to ne opravdava njegovu egzistenciju i "slavu".

Zašto je Joker iskristalisan kao bitan film ove godine? Kao nešto što morate da pogledate. Mislim najviše zbog toga što stoji u surovoj opoziciji sa celokupnom superherojskom produkcijom. A potom i zbog toga što stiže kao "holivudski film" sa zvučnim rediteljem i glumcem, a ne nudi tematiku i obradu koja je ili za "veliki ekran" ili "za Oskara". I u tom smislu, on stoji malo drugačije nego Taxi Driver, kada ni Scorsese, ni De Niro nisu bili autori sa renomeom Phillipsa i Phoenixa. Sa Jokerom, neko je u Warneru stavio glavu na panj, i taj rizik mu se isplatio. S druge strane, elaboracije psihopata i ekranizacije njihovih biografija odavno su odomaćen holivudski, bioskopski i televizijski materijal i ono što Joker nudi ne donosi puno toga novog, niti bi trebalo da šokira bilo koga ko je, recimo, odgledao Henry: Portrait of Serial Killer. Izvesna šokantnost materijala pre je posledica agresivnih PC aktivnosti zapadnog društva koje su sanitizovale i debilizovale skoro celi Holivud.

Ja ostajem u žalosti što Joker nije još više bio poezija, slika iracionalnog, koja se poput čigre okreće u svetu koji možda jeste, a možda nije uzrok njegovog okretanja. Žao mi je što Phillipsovo delo u potpunosti, već samo u najboljim delovima, nije izraslo iz one Nolanove scene sa Jokerom na povetarcu. Meni je taj Joker obećan u trejleru, a ne ovaj koji je skoro školski elaboriran, a potom, tokom tokšou nastupa, i (ponovo) rezimiran i pojašnjen svima koji su možda propustili da shvate odakle taj i takav Joker. Ja sam se više nadao njegovom uživanju u sopstvenom biću, emocionalnoj apoteozi zla, koja je igranje vatrom, ali je očaravajuća za gledanje. U više navrata sam to dobio, ali sam u celini ostao uskraćen za "Joker experience".

SELEKTAH: 7minus/10