DESTROYER

1.
Sasvim slučajno sam obratio pažnju na to da su par epizoda u drugoj sezoni Mayans MC ko-scenaristički ili scenaristički potpisale žene. Iako podržavam inkluzivni napor Kurta Suttera, moram da priznam da moje sve tinjajućije nezadovoljstvo ovom sezonom upravo potiče od toga što mi se čini da od Mayans ne dobijam ono zbog čega sam izdvojio predragocenih pedesetak minuta života- a to je tvrda muška tematika nafilovana nasiljem i sve užarenijim i neizgovorljivijim muškim boljkama. Već u priči o tome kako latino ekipa bajkera pomaže meksičkim pobunjenicima u borbi protiv kartela vozeći između američkog ogranka istog i FBI istrage s druge strane, zapravo, gledam kako dva sina ne znaju kako da osvete ubijenu majku, kako jedan starkelja rasplamsava vezu sa alchajmerizovanom babom, kako jedan vođa kartela svako malo želi da zaplače ili se njuška sa svojom vernom i dosadnom ljubom, a usput treba da poverujemo da je trudna pobunjenica strah i trepet regiona, kao i da njenu najveću političku podršku obezbeđuje niko drugi do prkosna meksička političarka... Nekako nemate utisak da ste zapalili Marlboro.

2.
Onda sam se setio Point Break, filma Kathryn Bigelow, rediteljke kojoj prečesto osporavaju nominacije i osvojene nagrade na račun toga što je "žensko", a njen filmski stil kritikuju da je previše "muški". Taj film sam gledao otprilike u vreme kada se pojavio (1991), i potom sam mu se vratio kada mi je Stari osvetlio Bigelow iz svih neophodnih uglova. Point Break pamtim po nenametljivoj homoerotici, po zaista kvalitetno plasiranom i iskorištenom uvidu u "muško prijateljstvo" i po vrlo neobičnom, muškarcima najčešće neostvarljivom, hedonizmu koji zanemaruje sve ostalo što život i priključenija očekuju od njega i spreman je da strada da bi bio večan. Taj film je "čista muška tematika", ali jedna žena pozabavila se njome i iznedrila priču koja je relevantna za oba pola, koja donosi univerzalnu kalkulaciju lepote življenja i neminovnosti stradanja.

3.
U svom četvrtom filmu Karyn Kusama također ima infiltriranu policajku u bandu koju predvodi mansonovski osmišljeni Silas, jedino što taj deo priče ovde služi kao dramski i emotivni flešbek za njeno moralno iskupljenje, što je prava tema ovog filma. Nažalost, Destroyer je film koji se ozbiljno muči da bude "muški" i da ne bude tako očigledno "ženski", a kada kažem ženski ne mislim "feministički", već da nekako iz "ženskog" ugla osvetli jedan relativno stereotipan kriminalistički slučaj.

Prvo, Nicole Kidman je totalni miskasting. Iako cenim ovu glumicu preko svake mere i pozdravljam i njena najnebuloznija glumačka upuštanja, mislim da niko neće poverovati u njenu detektivku Erin koja u svojim tridesetim još i može da prođe sa pegama i hipi izgledom, ali kao pedesetogodišnjakinja sa neobjašnjivo lošom "zombi" šminkom i "lookom" ružnije i neodržavanije sestre Tig Notaro, ona je groteskna u svojoj stripovskoj stilizaciji. Mogućnosti da u nju poverujemo svako ne pomaže njeno ćopanje, kao i činjenica da kao slabašna alkoholičarka ona nije svaki put ozbiljno hospitalizovana nakon batina koje prečesto dobija.

Priča koja je u osnovi Destroyera ima dramski i emotivni potencijal koji bi mogao da se nosi sa Point Breakovom, i bazira se na paru policajaca koji se infiltira u bandu pljačkaša banaka, zaljubljuje se kroz taj čin, a zatim ona, kada dođe do "velike pljačke" priznaje da bi njih dvoje mogli da pobegnu sa delom para i obezbede sebi život koji zaslužuju... Sve se potom zakomplikuje, a sedamnaest godina kasnije, mi treba da poverujemo da je goreopisana starica Erin i dalje u policajskoj postavi, da u međuvremenu niko nije stao na put i uhvatio okrutnog i na silu izmitologizovanog Silasa. A još je teže poverovati u stereotipe Erininog privatnog života, metiljavog odnosa sa razvedenim mužem (sramno neiskorišteni Scoot McNairy) i skoro nikakvog odnosa sa ćerkom Shelby, sa kojom svi susreti neuspešno prolaze u Erininim molidbama da ova ostane za stolom i nastavi razgovor... Ukoliko vam ova mračna strana loše realizovanog majčinstva nije dovoljna, tu je i sporedna priča sa Petrom, devojkom koju je Silas zaveo i koju Erin koristi kao mamac da bi došla do njega, pa i tu imamo nerealizovan odnos "majke" i "ćerke", i iskupljenja...

Destroyer je tip filma koji svu snagu crpi iz toga kako je postavljen i realizovan glavni junak, a to je ovde urađeno katastrofalno. Jednostavno nema ni putića koji bi nas povezao sa Kidmanovom. Druga stvar od koje zavisi uspeh je ostvarenost i autentičnost setinga, a tom stvari deluje da se pozabavilo usputno- sem jedne scene "ruskog ruleta" Silasova banda jedva da se razlikuje od bilo koje usputne "televizijske", dok i Erinin privatni brlog nema ničeg posebnog. Treća stvar je konceptualizacija i dramaturška postavka same priče. Postavka ima solidan tvist, čemu igra sa flešbekovima dodatno pomaže, ali Erinin detektivski proces, iako "metafizički" u izvesnoj meri, nema posebno zanimljivih trenutaka, osim ako u iste ne računate to što svaki put kad neko nasrne na Kidmanovu strepite kao da je napadnuta neka uboga bakutanerka iz komšiluka.

Destroyer je propuštena prilika.

SELEKTAH: 3/10