Apsolutno nemam nikakvu ideju odakle mi ovo. Niti da li treba da se zahvalim onome ko mi je ovo dostavio (nisam još odlučio).
Ali, mislim da treba da s vama koji, eventualno?, nikada niste čuli za ili preslušali ovaj album podelim informaciju i sud o njegovom postojanju.
Opskurno realizovana Bandcamp stranica E-P-P kaže da bend čine Katie Woznicki i Vladimir Nikolić. Više o njima dvoma u intervjuu Saše Rakezića.
Njihov projekat E-P-P nastupio je u Austriji i Slovačkoj i na te dve svirke snimljene su pesme koje čine ovaj (živi) album. Neke od tih pesama objavljene su u studijskoj verziji na njihovom albumu To je samo reklama/ It's Strictly Commercial iz 2013. godine.
Iako relativno pitak i ne u potpunosti na srpskom jeziku (američko poreklo Woznicke to samo delimično opravdava), Turizam bez granica ne sluša se lako. Tome kumuje činjenica da analogni sintisajzeri jedini čine zvuk što neće biti svima po meri, baš kao ni (sada već) specifična vrsta humora koja "neurbane" aspekte gradskog života prepakuje kao hipsterski "gilti pležr" ili samo "pležr", ali za "urbane" nosioce tog života. Jer oni razumeju kemp. I vole ćevape. Tj tako nešto se očekuje od njih.
Katie i Vladimir ili dele vokale ili se naizmenično smenjuju na njima. Ako nikada niste slušali Činč, E-P-P su dobra prilika da čujete kako su to Činč radili bolje, kombinujući scensko/kabaretsko pevanje sa pop-rok formom. Tematika reklama odnosno podrazumevanje našeg zajedničkog nepodnošenja istih, otvara vrata blesavljenju i sprdnji, koje nekad bolje, nekad lošije od E-P-P pesmica (uobičajenog trajanja od minut i po) pravi produžene džinglove za različite "proizvode" koji se u isto vreme sprdaju i sa samim proizvodom, ali i sa njegovom marketinškom komunikacijom.
Meni lično najbolja stvar je Radioaktivisti, simpatični niminutdugački proleterski džingl o zaposlenicima radija koji persiflira ideju radio-džingla, ali i retro-fetišizuje ideju slušanja radija. Na stranu što je tih nepunihminut puno lepe melodije i simpatičnosti. Što već naredna šizofreno-stiriolebna tema Fabrika ne uspeva da positgne bivajući nepotrebno pseudo-intelektualiziranje teme očigledno nebliske autorima. Što već naredna tema Teeth uspeva da bude i svojim 8bit-Vagnerom na početku i simpatičnim hipsterskim omažom tonu Zmaj Jovinih dečijih pesama.
Dakle, torte i mine očekuju vas po ovom albumu.
Ali, lepo je da ovakva muzika postoji. Jer ništa ne ubeđuje lakše da u takvom narodu i dalje ima retke i dragocene "kreativne kurcobolje", iz koje izrastaju najbuntovnije stvari.
SELEKTAH: 7minusminus/10
No comments:
Post a Comment