Ova nešto radikalnija varijacija na Tito i ja, nažalost, nema fokus i finu satiru nostalgičnog jugoslovenskog originala
Jojo Rabbit, Novozelanđanina Taike Waititija, čak i počinje relativno slično legendarnom Markovićevom filmu. Tamo mali Zoran na ekskurziji ima vizije druga Tita koji postaje njegov neočekivani sajdkik, dok ovde od prvog kadra vidimo da je mali Jojo izložen drilu svog sajdkika i nevidljivog prijatelja, Adolfa Hitlera, koji ga priprema za neku vrstu "hitlerjugend" kampa u kome će biti fizički i ideološki obrađen za službu Rajhu. Film potom obećava dobru i neobičnu zabavu (slično Little Monsters, koji također kombinuje malu decu sa "atipičnim" setingom) baziranu na crnohumornim interpretacijama nacističke doktrine, ali sve to nestaje relativno brzo kada shvatimo da Jojo Rabbit neće biti dalja satirična eksploatacija, efektno nadograđena "nevidljivim Hitlerom", već mlaka, umereno simpatična i emocionalno tanka komedijica o malom nacisti koji uči šta je stvarno dobro, a šta je stvarno loše, zahvaljujući nešto starijoj jevrejskoj devojčici ("Ani F.") koju njegova mama krije u zidu sobe njegove pokojne sestre. Povremeni zabavni momenti filma dolaze retko i uglavnom od efektnog razigravanja nacističkog elana, kao i njegovih nakaradnih realizacija.
Razumem da se Waititi prihvatio ekstremno vrućeg krompira, ali ako već nije bio spreman da ga steže u pesnici dok mu ruka ne progori, mogao je, barem, da žonglira istim, a ne da ga već posle desetak minuta uzbudljivih provokacija ispusti i do kraja filma ostane da duva u njega u nadi da će se ovaj ohladiti tako da bude potaman svima za varenje.
Waititijev film pored kukavičluka pati i od previše narativnih ideja, pa pored priče o dečaku sa neobičnim, nevidljivim prijateljem, imamo i priču koja se tiče (nejasne, moram reći) otporaške aktivnosti njegove majke i njene poprilično sklepane zle sudbine, dok pravo niotkuda centralna priča postaje skrivena devojčica i razvoj njenog bratsko-sestrinskog odnosa sa Jojom, koja preuzima incijativu i postaje okosnica dalje radnje filma, svodeći glavne likove na poželjna opšta mesta koja "u interesu dobra" izgledaju providno i mlako naspram apsurdno karikaturalizovanih nacista. U miksu svih tih priča, nekako se raspada i postavljena groteskna atmosfera filma, jer radnja ne može da podmiri i uveže sve tokove, naročito kada film iz očigledne satire zakorači u realističnu ratnu melodramu, sa nimalo zabavnim, a ni apsurdnim ishodima.
Ne znam zašto Waititi nije uspešnije reprizirao formulu koja ga je proslavila, u filmu What We Do In The Shadows, koji na sličan način spaja jedan apsurdan koncept sa realističkim prosedeom, i unutar njega gradi komediju prostim sudarom dva sveta. Ovde deluje da je konceptualni zalogaj bio prekrupan i rizičan, a i smisleno je (moralno) pitanje do koje mere se nacisti mogu praviti simpatičnim (za razliku od vampira), a da to ne pređe granicu relativizacije njihovih zločina i našeg odnosa prema tome. Sve sama pitanja na koja je Waititi trebalo da odgovori pre snimanja, i na koja nije dao odgovora.
SELEKTAH: 4plus/10
Jojo Rabbit, Novozelanđanina Taike Waititija, čak i počinje relativno slično legendarnom Markovićevom filmu. Tamo mali Zoran na ekskurziji ima vizije druga Tita koji postaje njegov neočekivani sajdkik, dok ovde od prvog kadra vidimo da je mali Jojo izložen drilu svog sajdkika i nevidljivog prijatelja, Adolfa Hitlera, koji ga priprema za neku vrstu "hitlerjugend" kampa u kome će biti fizički i ideološki obrađen za službu Rajhu. Film potom obećava dobru i neobičnu zabavu (slično Little Monsters, koji također kombinuje malu decu sa "atipičnim" setingom) baziranu na crnohumornim interpretacijama nacističke doktrine, ali sve to nestaje relativno brzo kada shvatimo da Jojo Rabbit neće biti dalja satirična eksploatacija, efektno nadograđena "nevidljivim Hitlerom", već mlaka, umereno simpatična i emocionalno tanka komedijica o malom nacisti koji uči šta je stvarno dobro, a šta je stvarno loše, zahvaljujući nešto starijoj jevrejskoj devojčici ("Ani F.") koju njegova mama krije u zidu sobe njegove pokojne sestre. Povremeni zabavni momenti filma dolaze retko i uglavnom od efektnog razigravanja nacističkog elana, kao i njegovih nakaradnih realizacija.
Razumem da se Waititi prihvatio ekstremno vrućeg krompira, ali ako već nije bio spreman da ga steže u pesnici dok mu ruka ne progori, mogao je, barem, da žonglira istim, a ne da ga već posle desetak minuta uzbudljivih provokacija ispusti i do kraja filma ostane da duva u njega u nadi da će se ovaj ohladiti tako da bude potaman svima za varenje.
Waititijev film pored kukavičluka pati i od previše narativnih ideja, pa pored priče o dečaku sa neobičnim, nevidljivim prijateljem, imamo i priču koja se tiče (nejasne, moram reći) otporaške aktivnosti njegove majke i njene poprilično sklepane zle sudbine, dok pravo niotkuda centralna priča postaje skrivena devojčica i razvoj njenog bratsko-sestrinskog odnosa sa Jojom, koja preuzima incijativu i postaje okosnica dalje radnje filma, svodeći glavne likove na poželjna opšta mesta koja "u interesu dobra" izgledaju providno i mlako naspram apsurdno karikaturalizovanih nacista. U miksu svih tih priča, nekako se raspada i postavljena groteskna atmosfera filma, jer radnja ne može da podmiri i uveže sve tokove, naročito kada film iz očigledne satire zakorači u realističnu ratnu melodramu, sa nimalo zabavnim, a ni apsurdnim ishodima.
Ne znam zašto Waititi nije uspešnije reprizirao formulu koja ga je proslavila, u filmu What We Do In The Shadows, koji na sličan način spaja jedan apsurdan koncept sa realističkim prosedeom, i unutar njega gradi komediju prostim sudarom dva sveta. Ovde deluje da je konceptualni zalogaj bio prekrupan i rizičan, a i smisleno je (moralno) pitanje do koje mere se nacisti mogu praviti simpatičnim (za razliku od vampira), a da to ne pređe granicu relativizacije njihovih zločina i našeg odnosa prema tome. Sve sama pitanja na koja je Waititi trebalo da odgovori pre snimanja, i na koja nije dao odgovora.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment