"It's a German joke. It doesn't have to be funny."
Two Popes je dosta neočekivano i kamerno ostvarenje Fernanda Meirellesa koji je svojim najpoznatijim filmovima (Cidade De Deus, Blindness, The Constant Gardner), ipak, više mario za raskošnu postavku i uzbudljivu radnju, nego za dramski fokusiranu izgradnju karaktera. A možda je morao da ostari da bi se u nečemu takvom okušao. I trijumfovao.
Priča je "inspirisana stvarnim događajima", a solidan kredibilitet istoj obezbeđuje scenarista Anthony McCarten koji se sa poslednjih nekoliko ostvarenja (Bohemian Rhapsody, Darkest Hour, The Theory of Everything) isprofilisao u holivudsko-oskarovskog autora prestižne drame o istorijskim ličnostima. I ova priča bavi se prijateljstvom aktuelnog pape Francisa i samoražalovanog pape Benedicta. Franju igra Jonathan Pryce, a Bendžija apsolutno fenomenalni Anthony Hopkins.
Film počinje izborom Pape Benedicta i sa impresivnim pristupom procesu i prostoru (ili imitaciji i simulaciji istih) pokazuje nam kako "s one strane" izgleda biranje Pape. Papa Francis je još tada bio favorit, ali kardinali su se priklonili konzervativnijoj struji. Desetak godina kasnije, papa Benedict je u srcu skandala koji njegovo ime dovodi u vezu i s nacistima, ali i sa nekim slučajevima neoprostivo blagog hendlovanja pedofilije unutar redova crkve. I Francis, koji baš u tom periodu piše papi tražeći od njega da ga razreši čina kardinala i pusti da se penzioniše u neko malo mesto kao obični pop, biva pozvan, prvo u papinu letnju rezidenciju, zatim u Vatikan.
Najveći deo ovog filma prikazuje nam druženje dvojice papa, zatvorenog i apsolutno lišenog osećaja za humor i popkulturu (u najširem smislu reči) Benedicta i duhovitog, neposrednog i emotivnog Francisa. Meirelles je vanserijski parirao intimnost njihovog druženja i privatne odaje i život jednog pape sa neposrednim i privatno dočaranim prostorom papine letnje rezidencije, zatim Vatikana, a naročito Sikstinske kapele. Uživanje je za oči i dušu boraviti u tom prostoru, a ni društvo njih dvojice nije loše.
Boljka ovog filma, i ono što Meirelles nepotrebno donosi kao, rekao bih, obavezni teret latino-američkog intelektualca i umetnika, jeste konfrontiranje sa kontroverznom prošlošću skoro svih zemalja tog kontinenta. U tom smislu, ovaj film u drugoj polovini pravi predugu i nepotrebnu pauzu rovareći po biografiji pape Francisa i pokušavajući da nam objasni kakvi kosturi čuče u njegovom ormanu. Zašto je Meirelles pribegao ovom postupku, zašto ga nije izbalansirao sličnim tretmanom pape Benedicta, i zašto nije ostao samo na duhovitom i inspirisanom dočaravanju njihovog mirenja i prijateljovanja, ostaju neprijatna pitanja za ovo ostvarenje.
Hopkins je naročito briljantan i Oskara vredan u svom, ni jednog trenutka ne pravdajućem, nastupu, koji svoj pad doživljava bez trunke gorčine ili poraza, više kao odgovoran potez nekog ko nije dobio priliku da bude heroj, ali shvata da je sada kasno. U isto vreme, trenuci u kojima nas zasmejava svojim nepoznavanjem pop kulture, ljubavi prema pici ili tvrdim odnosom prema običnostima života, oni su u kojima Benedict trijumfuje kao ljudsko biće koje zaslužuje našu samilost i budi naše interesovanje. I paradoksalno je da film o dvojici papa uspeva da bude bolji i ubedljiviji o onome kome je, naoko, posvećeno manje vremena, pažnje, pa i ljubavi. Baš kako je Isus i nalagao, rekao bih.
Na kraju bih samo da dodam da je odabirom ovakvog materijala i ovako pametno-popularnom obradom istog, Netflix pokazao kakvu vrstu filmova bi i on i ostali strimeri trebalo da forsiraju ako žele da pariraju i pobede usahli, neinspirisani i kukavički Holivud.
SELEKTAH: 8/10
Two Popes je dosta neočekivano i kamerno ostvarenje Fernanda Meirellesa koji je svojim najpoznatijim filmovima (Cidade De Deus, Blindness, The Constant Gardner), ipak, više mario za raskošnu postavku i uzbudljivu radnju, nego za dramski fokusiranu izgradnju karaktera. A možda je morao da ostari da bi se u nečemu takvom okušao. I trijumfovao.
Priča je "inspirisana stvarnim događajima", a solidan kredibilitet istoj obezbeđuje scenarista Anthony McCarten koji se sa poslednjih nekoliko ostvarenja (Bohemian Rhapsody, Darkest Hour, The Theory of Everything) isprofilisao u holivudsko-oskarovskog autora prestižne drame o istorijskim ličnostima. I ova priča bavi se prijateljstvom aktuelnog pape Francisa i samoražalovanog pape Benedicta. Franju igra Jonathan Pryce, a Bendžija apsolutno fenomenalni Anthony Hopkins.
Film počinje izborom Pape Benedicta i sa impresivnim pristupom procesu i prostoru (ili imitaciji i simulaciji istih) pokazuje nam kako "s one strane" izgleda biranje Pape. Papa Francis je još tada bio favorit, ali kardinali su se priklonili konzervativnijoj struji. Desetak godina kasnije, papa Benedict je u srcu skandala koji njegovo ime dovodi u vezu i s nacistima, ali i sa nekim slučajevima neoprostivo blagog hendlovanja pedofilije unutar redova crkve. I Francis, koji baš u tom periodu piše papi tražeći od njega da ga razreši čina kardinala i pusti da se penzioniše u neko malo mesto kao obični pop, biva pozvan, prvo u papinu letnju rezidenciju, zatim u Vatikan.
Najveći deo ovog filma prikazuje nam druženje dvojice papa, zatvorenog i apsolutno lišenog osećaja za humor i popkulturu (u najširem smislu reči) Benedicta i duhovitog, neposrednog i emotivnog Francisa. Meirelles je vanserijski parirao intimnost njihovog druženja i privatne odaje i život jednog pape sa neposrednim i privatno dočaranim prostorom papine letnje rezidencije, zatim Vatikana, a naročito Sikstinske kapele. Uživanje je za oči i dušu boraviti u tom prostoru, a ni društvo njih dvojice nije loše.
Boljka ovog filma, i ono što Meirelles nepotrebno donosi kao, rekao bih, obavezni teret latino-američkog intelektualca i umetnika, jeste konfrontiranje sa kontroverznom prošlošću skoro svih zemalja tog kontinenta. U tom smislu, ovaj film u drugoj polovini pravi predugu i nepotrebnu pauzu rovareći po biografiji pape Francisa i pokušavajući da nam objasni kakvi kosturi čuče u njegovom ormanu. Zašto je Meirelles pribegao ovom postupku, zašto ga nije izbalansirao sličnim tretmanom pape Benedicta, i zašto nije ostao samo na duhovitom i inspirisanom dočaravanju njihovog mirenja i prijateljovanja, ostaju neprijatna pitanja za ovo ostvarenje.
Hopkins je naročito briljantan i Oskara vredan u svom, ni jednog trenutka ne pravdajućem, nastupu, koji svoj pad doživljava bez trunke gorčine ili poraza, više kao odgovoran potez nekog ko nije dobio priliku da bude heroj, ali shvata da je sada kasno. U isto vreme, trenuci u kojima nas zasmejava svojim nepoznavanjem pop kulture, ljubavi prema pici ili tvrdim odnosom prema običnostima života, oni su u kojima Benedict trijumfuje kao ljudsko biće koje zaslužuje našu samilost i budi naše interesovanje. I paradoksalno je da film o dvojici papa uspeva da bude bolji i ubedljiviji o onome kome je, naoko, posvećeno manje vremena, pažnje, pa i ljubavi. Baš kako je Isus i nalagao, rekao bih.
Na kraju bih samo da dodam da je odabirom ovakvog materijala i ovako pametno-popularnom obradom istog, Netflix pokazao kakvu vrstu filmova bi i on i ostali strimeri trebalo da forsiraju ako žele da pariraju i pobede usahli, neinspirisani i kukavički Holivud.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment