Robert Eggers je već svojim prvim filmom pokazao da će scenografa u njemu biti teško ubiti i solidni The Witch podjednako je fascinirao svojim besprkeornim dočaravanjem osamnaestovekovne, ruralne Amerike prvih doseljenika, koliko i umećem da skroji fini folk horor i tenziju. Svojim novim filmom, Eggers se nameračio da reinkarnira i rekonstruiše ekspresionističku fantaziju ili horor u duhu Fritza Langa ili Carla Theodora Dreyera. I u tome je potpuno uspeo- u reinkarnaciji i rekonstrukciji. The Lighthouse skoro u potpunosti izgleda kao film koji je mogao da nastane negde na samom kraju dvadesetih prošlog veka. I tu bih ja iscrpeo sve komplimente koje imam za ovaj film.
Willem Dafoe i Robert Pattinson igraju čuvara i asistenta svetionika koji se nalazi na jednom ostrvcu pozamašno udaljenom od prve najbliže obale. Pattinson želi da zaradi brze pare i njegova smena bi trebalo da traje samo mesec dana. Dafoe je tu... oduvek.
Slikan monstruozno dobro, crno-belo, sa impresivnom audio-vizuelnom kulisom mora, magle, oluje, stena, galebova... The Lighthouse impresionira od samog početka, pa sve do samog kraja. Ono što je smešteno između jeste relativno predvidljiva i relativno predvidljivo razvijena priča koja se bavi "ludilom u dvoje" koje se naročito produbljuje kada oluja pokvari planove za Pattinsonov povratak na kopno i njegov ostanak produži, čini se, u nedogled. Eggers relativno lako priprema teren za ludilo- od navodne priče da je prethodni asistent poludeo i ubio se, jer je video čudovišta i stvari kojih nema, preko toga da samo Dafoe ima ključeve od vrha svetionika, koji prilično požrtvovano i "religiozno" čuva samo za sebe, preko raskopavanja Pattinsonove biografije koja otkriva prave razloge njegovog dolaska na ostrvce, kao i šta je to ostavio iza sebe.
Međutim, problem Eggersovog filma dolazi od silne posvećenosti njegovom formalnom izgledu, koja je potom i priču i njen potencijalni razvoj (da ne kažem i nekakvu modernu interpretaciju iste) potčinila sebi, pa gledalac poput mene, jednom kada se zasiti "kako sve lepo i efektno izgleda" nema baš puno razumevanja za relativno nemaštovitu postavku sukoba starog i novog, beskrajne alkoholijade koje neprekidno idu iz minusa u plus, kao i dosta klišeizirano iskorištene natprirodne momente koji, ipak, bivaju samo fantazija mlađeg svetioničara, iako smo se svi nadali nečemu zanimljivijem.
Na kraju, Eggers, skoro očajnički, pokušava da izdigne svoj film iz psihopatične duo drame u nešto što transcendira ludilo i, s obzirom na vrlo religiozni izgled poslednjeg kadra, pokušava da čitavu priču alegorijski pretvori u nešto više- duel boga i čoveka (pre grčka, nego hrišćanska mitologija), prometejsko otimanje vatre... ali mislim da će sve to biti skupa razmišljanja za film koji nije platio kartu svojom pričom da nas u tako nešto uvuče.
SELETKAH: 4/10
No comments:
Post a Comment