PORTRAIT DE LA JEUNE FILLE EN FEU

Hm. Moj prezir prema prvom filmu koji je proslavio Celine Sciammu, Tomboy, bio je dosta radikalan. S druge strane deluje da sam našao dovoljno simpatija za njen naredni film, Bande des filles. Sada, nakon odgledanog i trećeg filma, više je nego jasno da je Sciammi veoma bitno da svaki njen film bude doprinos feminističkoj borbi i feminističkim agendama. Nažalost, Portrait de la jeune fille en feu nije naročito dobar film. Zapravo, biću bezobrazan i naglas ću se upitati- ako ste feministički angažovani, šta vam je bitnije- da se sa vašim radom upozna što više žena ili što više muškaraca? Tj, da li je vama uopšte bitno da njime "angažujete" muškarce? Jer ovako kako Portrait... izgleda, on će biti ispoštovan i odgledan od strane muškaraca koji su verovatno na već pravoj strani feminizma, dok mu oni ostali neće priti ni pod pretnjom... paljenja.

Slično slično feministički angažovanom filmu Lady Macbeth Williama Oldroyda iz 2016, i Sciamma svoj kostimirani film "de-glamurizuje" i smešta ga u ružnjikavu, hiper-realnost nekog domaćinstva na obodu okeana u Bretanji, u periodu godine kada je ova verovatno najmanje atraktivna. Marianne je slikarka koja dolazi na pomenuto imanje da napravi portret Heloise, koji će potom biti poslat imućnom potencijalnom proscu u Milano da se potvrdi "trgovina". Samo ovaj #meToo momenat osvešćenom muškarcu ledi krv u žilama. Međutim, stvari su dodatno komplikovane činjenicom da Heloise ne želi da pozira za portret, jer ne želi da učestvuje u tom procesu, pa Marianne mora da se pravi da je njena "druga" i da po sećanju i krišom radi u slobodnim satima. Usput saznajemo da se Heloiseina sestra ubila skokom sa obližnjih stena, verovatno u nameri da izbegne sličnu sudbinu.

U nastavku filma pratimo očekivano raspirivanje romanse između dve žene (kako je to spojler za film koji je dobio nagradu u Kanu?!!) i njen neminovni, tužni kraj. Za sve koji su se potencijalno uplašili da je tu premalo feminističke agende, Sciamma je pravo niotkuda ubacila u sred filma pozamašnu epizodu u kojoj pomenute dve žene pomažu sluškinji na načine vrlo apsurdne i komične da pobaci, jer nema drugog načina da abortira, jer važnost "pro-choice-a".

Iako se bavi dvama ženama u ljubavi, Portrait de la jeune fille en feu je neobično hladan i drvenast film, toliko gusto promišljen svakim detaljem da priča, sem par melodramatičnih zagrljaja pored okeana, nikada nema ni vremena ni prostora da malo prodiše ili za malo spontanosti. Svaki detalj ovog filma, od samog naslova (da li je portret dame u plamenu ili se radi o portretu dame u plamenu?) je tako postavljen da se o njemu da i mora spekulisati. Sad se vi pitate zašto o svim tim stvarima govorim kao o lošim? Pa zato što me priča nije angažovala, a debatni slojevi su mi bili previše banalno ili očigledno sugerisani. Marianne će spaliti jedan portret, prethodnog slikara Heloise, na kome je ova naružila lice (ako sam dobro razumeo), potom će pokušati da pogodi pozu i osmeh Heloise, i tu će morati da pobegne od uobičajenih postavki perioda, već će loviti njenu "prirodnu" pozu, koja je "adekvatno" predstavlja. Kada vatra uhvati Heloiseinu haljinu, to je trenutak u kome se njih dve zaljube ili kada sve krene naopako... Zatim zasebno možete tumačiti motiv Orfeja i Euridike, čijim tumačenjm se bave i junakinje, nesvesne da isti treba da funkcioniše kao metafora nemogućnosti njihove ljubavi, ali sa dva različita pristupa istoj, koja variraju od toga zašto se Orfej okrenuo... A možda ga je Euridika pozvala, kaže Heloise...

Portrait de la jeune fille en feu se razvija dosta predvidljivo, njegovo epiloško i dvodelno finale je sramno melodramsko, i jedva ostaje u okvirima postavljenog dramskog i emocionalnog minimalizma. Ali kada nas tu Sciamma konfrontira sa tragičnom ljubavi dve žene, ja sam se osećao potpuno nepripremljenim za tu reakciju, jer sam sve vreme imao utisak da sam deo debatnog eseja ili filozofskog procesa koji je ljudski odnos izjednačio sa nastankom umetničkog dela, i bavi se estetikom istog, a ne ljudskom mikro-dramom.

Na sve rečeno dodajte i to da se Mariannei u nekoliko navrata u formi duha (u svojoj budućoj venčanici) pojavljuje Heloise, čime se sugeriše njena buduća sudbina, ili kombinuje sudbina njene sestre sa njenom, odašilja upozorenje, ili je to alarmirajuća pojava Euridike s onog sveta, kao ilustracija njenog nemog pozdrava sa Orfejem, koji će nešto kasnije, postati motiv na jednoj od Marianneinih slika. Iako izgleda efektno, meni je izgledalo smešno. Kao pokušaj dodavanja još jednog odevnog artikla na manekensku lutku koja je već pretrpana stvarima.

Pretpostavljam da nagrada koju je film dobio, za scenario, nagrađuje tu preciznost, raspored i igru motiva koja otvaraju brojna tumačenja, ali zaista mi nije jasno zašto je Sciammi kroz prste progledano da je u tom procesu propustila da kreira iole zanimljive junakinje ili da svoju interesantnu premisu nadogradi na bilo kakav način od onoga koji linearno vodi ka očekivanom kraju.

Javite mi ako se provedete bolje od mene, baš sam zainteresovan da čujem i druge, autentične sudove.

SELEKTAH: 4/10